Autor: Rodoljub Živadinović, dr. med.
Specijalista  epidemiologije
Predsjednik  SPOS-a
Tel: +381 60 444-01-01
rodoljubz@nadlanu.com

http://rodoljub.pcelinjak.com

KAKO I ZAŠTO DO „ČISTOG“ VOSKA

(Tekst je napisan februara 2004. godine)

            Već duže vreme savremeni pčelarski svet ukazuje na problem zagađenog voska. Tretiranjem pčela protiv mnogih napasnika, a pre svega varoe, pčelari u košnicu ubacuju najrazličitije hemijske preparate. Takva praksa škodi pčelama, zagađuje med, ali i vosak. Do sada nismo imali izbora. Međutim, živimo u vremenu kada je nauka došla do preparata koji se efikasno mogu koristiti protiv varoe razrađenim metodama, koje su zaista prilično pouzdane. One to nisu bile pre samo nekoliko godina.

            Pored toga, širom sveta se usvajaju zakoni koji insistiraju na tome da med ne sme da sadrži ni najmanje ostatke pesticida. Tačne su primedbe pčelara da je količina tih materija veoma mala i da praktično ne može da izazove ni približne štete po zdravlje onima, koje iz dana u dan u sve većoj meri izazivaju drugi poljoprivredni proizvodi (paprika, paradajz, krastavci, jabuke i slično) koji se tretiraju sve neumerenijim dozama i otrovnijim hemijskim preparatima protiv biljnih bolesti i štetočina. Danas se prska, sutra se nosi na pijacu. Čovek bi trebao da pojede ko zna koliko kilograma meda da bi ostvario isti štetan uticaj na svoje zdravlje, kao što ga i ostvaruje samo jednom ranoprolećnom salatom. Jer, med se konzumira u jako malim količinama. Međutim, propisi su propisi. Intimno verujem da su sačinjeni ne toliko zarad zdravlja stanovništva, koliko zarad odbrane sopstvenog tržišta bogatih zemalja od meda iz drugih država. Pametne države su se uvek štitile od negativnih ekonomskih uticaja i bespotrebnog odliva novca u inostranstvo. Na taj način se i meri ozbiljnost jedne države. Tako je stvorena sigurno preterana fama o tome da je prisustvo tih minimalnih doza pesticida u medu jako štetno. Ali, prijatelji moji, to sve uopšte nije bitno! Propisi su tu. Treba ih poštovati. Treba im doskočiti.

            Problem dolaska do nezagađenog voska polako postaje problem broj dva našeg pčelarstva, odmah iza varoe. Zašto? Zato što hemijska sredstva zagade vosak. On u sebi gomila neku hemikaliju do određene granice koja je različita za svaku supstancu. Kada tu granicu dostigne i prestigne, hemikalija počne da prelazi u med, što nije dozvoljeno. Ako se primarno zagadi med, on otpušta deo otrovne supstance u vosak, koji je opet gomila, i jednog dana je predaje nekom drugom medu koji će biti uskladišten u tom saću. Opasne stvari, zar ne?

            Dr Klaus Wallner (2002) iz Instituta za pčelarstvo u Hohenheim-u (Nemačka) govorio nam je u Nišu o jednom eksperimentu koji je uradio. U jesen je društvo tretirano velikim dozama coumaphos-a (Perizin). Prezimilo je u jednom LR plodišnom telu. U proleće su na društvo stavili dva nastavka sa izgrađenim nezagađenim saćem. Tokom sezone ramovima ni nastavcima nisu menjali mesta. U jesen je uzet uzorak saća iz prvog, drugog i trećeg nastavka. Od ukupno prisutnih količina coumaphos-a u vosku starog plodišta, u prvi nastavak je prešlo 12%, a u drugi 10%, i to za samo nekoliko meseci sezone. Mislim da ovo najbolje potvrđuje moje gore izrečene navode.

            Sa druge strane, pčele mogu da prenose hemikalije i na svojim nogama. Najbolji primer je fluvalinat, aktivna materija plastičnih i većine drvenih letvica koje koristimo protiv varoe. Kada je počela primena ove hemijske supstance, u jednom institutu za pčelarstvo su tretirali društvo, i sva varoa je pala. Onda su samo jedan ram iz te tretirane košnice prebacili u netretiranu i sva varoa je pala. Treba li reći još nešto?

            U velikoj su zabludi pčelari koji smatraju da dobijaju čist med tako što ne drže medišta na košnici u trenutku tretiranja. Čim medišta budu vraćena, na jedan od dva (i više) gore opisana načina med će se opet zagaditi. Naravno, u manjoj meri, ali ipak zagaditi.

            U zabludi su i oni koji su već potpuno prešli na sredstva protiv varoe koja ne zagađuju vosak, a i dalje koriste satne osnove. Jer, satne osnove se prave od voska koji na zamenu donose pčelari. Ko zna čime su tretirali, i ko zna čiji će vam vosak zapasti. Uzalud vaš trud da koristite eko-sredstva, kada će iz tih zagađenih satnih osnova hemikalije preći u med čim ga pčele unesu u ćelije. To što u satnim osnovama ima nešto parafina, u ovom slučaju je i sreća. Otrovi se tako razblaže, i ko zna, možda spuste ispod one granice pri kojoj prelaze u med, pa dobijete čist med. Naravno, ovo je samo ironija, doduše tačna, nad našom tužnom sudbinom.

            Prema tome, današnjica zahteva čist nezagađen vosak. Kako ga obezbediti? Da bi bio apsolutno čist, postoji samo jedan način. To je naseljavanje golog (paketnog) roja u praznu košnicu bez satnih osnova. Onda sve prepustite prirodi, uz eventualnu prihranu. Taj roj će izgraditi saće bez satnih osnova. U datom trenutku isterajte pčele i uzmite im vosak. Čist kao suza. Za takav vosak se za koju godinu neće pitati koliko košta!

            Pitali smo naše predavače u Nišu (dr Klaus Wallner, dr Ralph Buchler) kako su Nemci došli do čistog voska? Rekli su da su uvezli iz Afrike, predela gde nema varoe. Pitam se, postoji li iko u ovoj državi ko bi mogao da se pouzda u bilo kog uvoznika da vosak potiče zaista iz Afrike? Ja nisam taj. Za vas ne znam. Tako nam jedino rešenje ostaje sopstveni napor da proizvedemo čist vosak.

            Zaperci takođe nisu apsolutno nezagađeni. Imaju manje hemikalija, ali nisu bez njih. Međutim, po svemu sudeći, verovatno ćemo moći da ih pridružimo onom apsolutno čistom vosku, jer je količina hemijskih supstanci u njima skoro sigurno manja od one granice pri kojoj prelaze u med. Ali samo skoro! Ne i sigurno! Slična je, ali nešto gora, situacija sa mednim poklopčićima. Oni sa sobom „ponesu“ i deo saća, time i deo otrova.

            Uz analize, i ovakav vosak može biti praktično primenljiv u proizvodnji meda bez ostataka pesticida, tj. insekticida!  Dr Klaus Wallner i dr Ralph Buchler su nam rekli da u Nemačkoj nema propisa koji zabranjuje da u vosku ima insekticida, ali zabranjuje da ih ima u medu. Oni jednostavno uopšte ne kontrolišu vosak, već samo med. Naravno, vosak se analizira, ali ne rutinski i zakonski, već samo u eksperimentalne i naučne svrhe. Može se zaključiti da je važno da nivo insekticida u vosku ne pređe onu problematičnu granicu o kojoj smo maločas govorili.

            Da bi vam dodatno pojasnio sve ovo, prikazaću vam jedan eksperiment i dati nekoliko važnih informacija.

            Dr Klaus Wallner (1995) je izvestio o sledećem svom radu. U Petrijeve šolje su razlili tanak sloj kontaminiranog voska, a preko njega nalili sloj meda. Zatvorene posudice su držali u inkubatoru na 30 stepeni Celzijusa tokom 30 dana. Posle toga je med analiziran i možete videti u tabeli koliko je (u mg/kg) varoacida nađeno u medu.

            Neko će sigurno postaviti pitanje kako to da pesticidi (rastvorljivi u vosku) napuštaju njihovu omiljenu masnu sredinu i ulaze u vodeni medijum, tj. u med? Pokazano je da se to događa, ali zavisno od vrste pesticida, u različitoj meri. Pored toga, što je veća količina insekticida u vosku, to je veća mogućnost prelaska u med. Ali, ima i izuzetaka. Insekticid flumethrin (Bayvarol) se veoma čvrsto vezuje za vosak, i ne može se otkriti u medu ni kada ga u vosku ima u koncentraciji od 400 mg/kg. Postavlja se pitanje pri kojoj koncentraciji nekog varoacida u vosku on počinje da prelazi u med.  Dr Klaus Wallner kaže da je kod većine insekticida to koncentracija od 1 mg/kg voska.

            Naravno, prelazak na nezagađeno saće se ne obavlja za jedan dan. Zagađeni vosak moramo polako da izbacujemo sa naših pčelinjaka. Iako su rezultati analiza našeg meda u inostranstvu ipak veoma ohrabrujući (nasuprot crnim slutnjama koje možda imate posle čitanja ovog teksta), moramo biti oprezni. Ako bi jednom izvezli problematičan med i on nam bio vraćen zbog analiza koje su utvrdile prisustvo insekticida (fluvalinat, brompropylat, amitraz, propargit, coumaphos itd.), izgubili bi reputaciju pre nego što bi je i stekli, i tako bi sebi zatvorili vrata izvoza. Naravno, poseban problem je opremljenost naših laboratorija za takve analize. O tome nekom drugom prilikom.

            Ali, ako radimo kako treba, laboratorije nam nisu ni potrebne. Moći ćemo da damo med na analizu bilo kome, a da rezultate znamo unapred.