...usklađen sa biologijom pčela i uslovima u prirodi

Ing. Vlastimir Spasić
Bulevar Nemanjića br. 98/12
18000 Niš
(018) 531-754, (063) 8778-466
Ova email adresa je zaštićena od spam robota, nije vidljiva ako ste isključili Javascript

Svakog proleća pčelar se nalazi pred dilemom: kako da svoje teoretsko znanje pretoči u praksu i kako da ga uklopi u sve surovije vremenske prilike koja nas svakog proleća stavljaju pred nova iskušenja? Pčelar se vrlo često nađe u nedoumici šta da preduzme u datim uslovima koji vladaju na mikrolokaciji njegovog pčelinjaka, da bi razvoj pčelinje zajednice usmerio u željenom pravcu. Najveći problem je u tome što ne postoji univerzalni recept, primenljiv na sve uslove u kojima se pčelinje zajednice mogu naći. Znanje pčelara tu dolazi u prvi plan. Pčelar mora da proceni kako će se u datim okolnostima ponašati pčelinje zajednice i kako će priroda uticati na vreme početka, obilnost i sveukupno iskorišćenje pčelinjih paša. Tek na osnovu pravilne procene, do koje se teško dolazi bez odgovarajućeg, najmanje desetogodišnjeg iskustva, uz korišćenje svog znanja o biologiji pčela, pčelar može i mora pronaći najbolje rešenje za pomoć svojim društvima u brzom i efikasnom prolećnom razvoju. Dobri pčelari uspevaju da 50 do 70% svojih društava optimalno razviju, tako što će njihov maksimalan razvoj tempirati u vreme samog početka paše, što će jedino dati prave efekte.
Poznavanje biologije pčela je od fundamentalnog značaja za dobro vođenje pčelinjaka. Ako pčelar tačno zna i može da predvidi kako će se pčele ponašati u određenoj situaciji, on se može nazvati uspešnim. Svi oni koji misle da su knjige o biologiji ponašanja pčela suvišne i nepotrebne praktičnom pčelaru, grdno se varaju. U njima leži tajna uspešnosti. Do istih saznanja možete doći i iz iskustva, ali će vam za to biti potrebna najmanje dva života ili niz dugih razgovora sa iskusnim pčelarima. Vrlo često pčelari vide određenu pojavu, ali je pogrešno tumače. To dovodi do kardinalnih grešaka u tenici pčelarenja.

Sagledavanje realnog stanja na pčelinjaku

Posle obavljanja prve kasno zimske ili prolećne posete pčelinjaku, pčelar već stiče odgovarajuću procenu stanja. Pregledom fioka ispod mrežastih podnjača i samim pregledom podnjača stiče uvid u uspešnost zimovanja. Tada treba da ustanovi koje su pčelinje zajednice uginule i da njihove košnice ukloni sa pčelinjaka pre prvih masovnih izleta pčela. Uzorke mrtvih pčela treba odneti na analizu u najbliži veterinarski institut. Ako je uzrok uginića banalne prirode, uglavnom posledica nepravilnog rada pčelara, sva oprema, zajedno sa ramovima i zalihama hrane, može se koristiti i kod drugih zajednica. Ako je uzrok uginuća bolest, oprema se mora kvalitetno dezinfikovati, a ostali zaraženi materijal adekvatno sanirati (najverovatnije spaliti).
Iako profesionalci umeju da sve potrebne podatke o pčelinjoj zajednici pročitaju sa podnjače, tj. iz fioke ispod mreže, ipak treba odabrati jedan pogodan dan za pregled pčelinjih zajednica, pre svega u svrhu ustanovljavanja količine preostale hrane, kako se ne bi dogodila nepotrebna prolećna uginuća zbog malih zaliha kod pojedinih zajednica, a što se događa i najiskusnijim pčelarima, ako su neoprezni i ako računaju da su sva društva jednaka. Svaka pčelinja zajednica je priča za sebe i zato je potrebno evidentirati stanje u košnicama prilikom tog prvog pregleda.
Ako u košnicama ima dovoljno hrane, zajednice praktično ne zahtevaju neku posebnu negu. Kada kažem „dovoljno hrane“ mislim na zalihu meda od najmanje 10 kg uz dovoljne zalihe perge. Svi koji su uspeli da u jesen obezbede lokaciju za pčelinjak gde polena ima u izobilju, obezbedili su i bogate zalihe perge. Perga je, verovali ili ne, glavni faktor koji kontroliše zdravlje pčela. Naučno je dokazano da obilne zalihe perge u proleće sprečavaju razvoj mnogih bolesti, kao što su nozemoza, evropska trulež, pa čak i američka trulež legla. Pošto smo već prinuđeni da pčelarimo sa varoom, treba naglasiti da će se pri istoj zaraženosti varoom, mnogo bolje ponašati pčelinje zajednice koje imaju bogate zalihe perge.
Naravno, zimskim tretmanom protiv varoe (oksalna kiselina, Apitol, Perizin) trebalo je broj varoa svesti na dozvoljeni maksimum, a to je najviše 50 jedinki po pčelinjem društvu. Iako se čini da mi ne možemo znati koliko je varoa ostalo u košnici, to nije tako. Svako od pomenutih sredstava, adekvatno primenjeno, obara najmanje 90% varoa. Znači, u košnici je ostao najviše deveti deo prebrojanih oborenih varoa. Tako efikasni zimski tretmani omogućavaju pčelaru da ne razmišlja o varoi sve do sredine ili kraja jula, i do tada nije potreban nikakav tretman zajednica ni jednim preparatom, ako nema unošenja varoe sa strane. Ali, za ovako visoku efikasnost potrebna je izuzetna preciznost u doziranju preparata protiv varoe tokom zime.
Tek ako ste varou većim delom oborili krajem jula ili početkom avgusta (što zavisi od paša koje posećujete), a dotukli je tokom zime, možete računati na uspešan prolećni razvoj. Jer, varoa je parazit na koga možemo uticati. Ne možemo uticati na adekvatan način na prskanje voća u cvetu, na primer. I ne samo to. Veliki broj pčela u rano proleće ugine na neadekvatnim pojilima, ili ih odnese iznenadni hladni talas ili neka ptica.

Kako razviti zajednice?

Kada smo pregledali društva i ustanovili njihovo stanje, treba dobro sagledati vremensku prognozu (koja ne mora uvek biti tačna), pratiti i uporediti dato proleće sa nekim sličnim prethodnim i konačno napraviti strategiju razvoja pčelinjih zajednica.
Ako sagledamo sve naučne podatke i praktična iskustva, možemo da zaključimo da je cilj prolećnog razvoja tempiranje maksimalnog razvoja pčela baš na dan početka paše. To je vrlo često nedostižan cilj, iz više razloga. Ali, svi pčelari trebaju da tokom prolećnog razvoja teže baš njemu. To je cilj, koji nam garantuje visok prtinos na paši. Objasniću zašto.
Mnogi dugogodišlji pčelari su se uverili da najviše meda ne dobiju uvek od zajednica koje su najbolje izimile, najbolje krenule sa velikom količinom legla u rano proleće i izgledale da će dati maksimalan prinos, već od zajednica koje su imale najveću površinu pod leglom na 20 do 30 dana pre početka paše. Samo tako tempirani razvoj obezbeđuje idealan odnos starosnih grupa pčela za iskorišćenje paše. Samo u ovom slučaju svaka pčela radi onaj posao koji joj po starosti odgovara. Naravno da pčelar nije čarobnjak koji može razvoj da tempira strogo u dan, ali može da sve svoje radove usmeri baš ka tom cilju. Svako kašnjenje maksimalnog razvoja vodi u izvesni gubitak prinosa. Jer, prema analizi dr med. Rodoljuba Živadinovića (2000), svakim danom zajednica stari, gubi se onaj optimalan odnos starosnih grupa pčela, gubi se optimalan radni elan i na kraju se gubi značajan deo prinosa. U prirodi uglavnom nema ovog starenja. Zašto? Društvo u prirodi dostigne vrhunac razvoja, sakupi velike količine meda i odmah se izroji. Čovek je rešio da promeni tu osobinu pčela, tj. da spreči rojenje. Zato, umesto da i stara i nova zajednica dobiju novi radni elan i da ponovo krenu u efikasno sakupljanje nektara, gledano po jedinici mase pčela, zajednica kojoj je rojenje „zabranjeno“ polako stari i gubi elan. Međutim, ovo ne znači da je sprečavanje rojenja loše. Naprotiv. Samo pčelar treba da uspešnim rukovođenjem pčelinjaka adekvatno simulira rojenje i zadrži radni elan pčelinje zajednice kako bi iskorišćenje narednih paša bilo relativno približno prirodnom. Ali, o tome neki drugi put.

Praktične metode razvoja pčela

Iako sva ozbiljna istraživanja ukazuju da teret paše pada na primateljice nektara, a ne izletnice, većina nas se i dalje trudi da obezbedi što više izletnica pčelinjoj zajednici. Međutim, istina je drugačija. Izletnica donosi nektar u košnicu, ali ga od nje prima određeni broj pčela primateljica. Svaka od njih sposobna je da preradi svega nekoliko miligrama nektara, ne više. Jer, kada bi mogla više, onda bi od jedne izletnice nektar preuzela jedna primateljica. Međutim, u jakoj paši, kada pčela donese punu mednu voljku nektara, od jedne izletnice nektar preuzme čak 10 do 12 pčela primateljica! One zatim odlaze u medište i tamo se zadržavaju čak do 20 minuta prerađujući nektar. Znači, njih više nema na ulazu košnice da preuzmu novi nektar. Šta to znači? Znači da njih treba da zamene nove primateljice. To je razlog zašto broj izletnica nijedan ozbiljan pčelar ne uzima kao relevantan faktor za donošenje nektara. Tačno je da je dobro da ih ima što više, ali ako ih ima više od potrebnog, optimalnog broja (a to je broj za koji zajednica može da obezbedi adekvatan broj primateljica) zajednica je primorana da delu izletnica „naredi“ da se vrate u košnicu. To se događa kada pčelar izvrši pojačavanje zajednica naletom pčela (izletnicama). Istovremeno, pčelinja zajednica reaguje i u košnicu vraća višak izletnica. I to najmlađe, najjače i najteže izletnice (koje još uvek imaju mogućnost da kao relativno mlade pčele luče dovoljnu količinu enzima za preradu nektara, što je osobina primateljica), dok one najslabije, najlakše, koje su pred kraj života ostaju napolju. Čista šteta! Meda će biti nešto više, jer je i pčela više, ali se zapravo prinos po jedinici mase pčela (po jednoj pčeli, ako hoćete) smanjuje.
Znači, istraživanja pokazuju da svako društvo uvek raspolaže dovoljnim brojem izletnica, ali mu na obilnim pašama često nedostaju primateljice nektara. Zato pčelar treba da uradi sve što je u njegovoj moći da ih bude u dovoljnom broju. To znači da treba da natera maticu da položi što više jaja baš kada je to optimalno, tj. da se iz tih jaja razviju pčele koje će u vreme maksimalnog unosa biti optimalne starosti za prijem nektara tj. 15 do 20 dana. To u praksi znači da pčelar treba da preduzme neki konkretan korak na pčelinjaku na oko 40 dana pred očekivani početak paše. Taj trenutak je zapravo početak aprila, a u ovakvim toplijim sezonama, kada glavnu pašu (bagrem) očekujemo ranije, taj rok se pomera za oko 7 do 10 dana unazad. Tada pčelar može kod svih jačih zajednica (leglo na najmanje 4 rama i dovoljno pčela koje se „prelivaju“ u susedne ulice), da doda jedan izgrađen ram ili ram sa satnom osnovom u sred legla. Ovaj manevar se može ponoviti kroz 7 do 10 dana kod najjačih zajednica. Ako zajednica ima optimalne zalihe kvalitetne (prirodne) hrane, to je uglavnom dovoljno da se razvije kako treba, ako to dozvole i vremenski uslovi, tj. ne bude nekih jačih hladnih talasa koji će dovesti do usporavanja razvoja legla u pojedinim danima proleća.
Kod košnica nižih ramova, ako vremenska prognoza predviđa lepo vreme i narednih petnaestak dana, može se izvršiti zamena mesta nastavaka, mada je to rizičan potez. U našoj pčelarskoj literaturi, ovaj manevar ima precenjenu vrednost, jer se u praksi dešava da mnogo češće ima negativne, nego pozitivne posledice. Zapravo, mnogo je primenljiviji kod Fararove košnice niskih nastavaka (170 mm), nego kod LR košnice. Kod LR košnice, ako je zajednica optimalno uzimljena, klube i prolećno leglo je u gornjem nastavku sa još uvek značajnim zalihama hrane. Pčelari hobisti, koji imaju vremena mogu podstaći dobar razvoj, ako otvaraju med sa ramova do legla. To deblokira maticu, naročito gde je unos polena izuzetno obilan. U takvim slučajevima, često treba proširivati leglo praznim izgrađenim ramovima ili satnim osnovama, jer će se u suprotnom usporiti razvoj zajednice.
Pojedini pčelari zajednicama pomažu i stavljanjem folije preko plodišnog nastavka. Vidljivo je da se u tom slučaju zajednica ponaša „komotnije“. U dobrom broju godina se zaista i razvija bolje i brže, ali je pitanje šta se dešava u nepovoljnim godinama sa čestim prodorima naglih hladnih talasa, koji neprirodno ubrzani razvoj legla mogu da prekinu i uspore. Tada će teško doći do pravog nastavka efikasnog razvoja. Zato smatram da stavljanje folije može da pomogne, ali da nosi i izvestan rizik sa sobom, osim ako pčelar ne preduzme dodatne mere utopljavanja, što ne daje uvek prave efekte. Svakako da folija ima najveće efekte kod i onako jakih zajednica. Slabe zajednice se, kako sam već naveo, ubrzano razvijaju, ali će njihova reakcija na hladne talase biti mnogo lošija nego reakcija jakih zajednica. Zato je folija mač sa dve oštrice, i smeju da je koriste samo oni pčelari koji dobro zanaju šta rade i imaju dosta pčelarskog iskustva. Možda sam iskazao suviše veliku opreznost ovakvim stavom, ali ne želim da, pre svega početnicima, dam preporuku koja im može naneti štete.
Maksimalno treba izbegavati česta otvaranja košnice. Sve poslove treba obaviti brzo i efikasno. Možda ovo zvuči kao fraza, ali u praksi neadekvatno ponašanje pčelara sa sobom nosi niz problema. Pčele u što većoj meri treba prepustiti spontanom razvoju. Ubeđen sam da samo spontan razvoj može dati pčele maksimalnih fizioloških sposobnosti, koje će najviše dati meda po jedinici pčela. Ali, često takav razvoj ne dovede, iz mnogo razloga do željenog brojčanog vrhunca pčelinje zajednice u vreme kada nama odgovara. Zato pčelari često pribegavaju višematičnom pčelarenju. Ako u takvim sistemima pčelar pronađe optimalan način rada, koji neće zahtevati mnogo fizičkog rada i velika ulaganja, onda ovaj sistem i može dati dobre rezultate. Međutim, nauka je tu nedvosmislena. Dve pčelinje zajednice u istoj košnici, odvojene matičnom rešetkom, razvijaće se slabije, nego da se nalaze na dve odvojene podnjače. Ovo važi ako im je početna snaga ista. Ako je gornja zajednica slabija (kasniji roj), onda će se ona razvijati mnogo brže, a donja nešto sporije. Tajna leži u činjenici da obe matice luče svoj miris (feromon). U prirodi u jednoj zajednici se nalazi samo jedna matica. Čim se pojavi druga, onda mlađa, jača i sposobnija ubija slabiju. Ovako, mi smo sprečili ubijanje. Jedna od njih uvek ima feromon „veće“ biološke snage i vrednosti. Zato ona sa „jačim“ feromonom ometa drugu u polaganju jaja te ona može da nosi i 20–30% manje jaja, nego što bi to radila na odvojenoj podnjači, ili na istoj podnjači ali odvojena apsolutnom pregradom.
Tokom prolećnog razvoja i voćne paše, pčelar mora da iskoristi prirodni potencijal i da društvu omogući da u svakom trenutku gradi onoliko saća koliko je to u njegovoj biološkoj moći. Takvo redovno dodavanje satnih osnova blagotvorno utiče na radni elan društva i ujedno umanjuje mogućnost pojave rojevog nagona.
Mnogi pčelari rojevi nagon sprečavaju takozvanim demariranjem ili nekom njegovom modifikacijom. Ova metoda podrazumeva davanje matici dovoljnog prostora (praznog saća) za polaganje jaja u prvom nastavku iznad podnjače. Preko tog nastavka se stavlja matična rešetka. Ovakav postupak sigurno odlaže rojenje za 7 do 10 dana i u najoptimalnijim uslovima za rojenje.

Budućnost razvoja tehnike pčelarenja

Noviji pogledi na razvoj pčelinjih zajednica u proleće, kreću se ka što manjem radu, što je i razumljivo, s obzirom na sve veće probleme koje nam nosi niska otkupna cena meda.
Čini se mudrim i opravdanim da bi pčelar trebalo da gaji što više zajednica na odvojenim podnjačama, da im uopšte ne pridaje nikakvu pažnju u proleće što se tiče neke posebne tehnike pčelarenja, a da izvrši njihovo spajanje na dvadesetak dana pred početak paše. U svakoj zajednici pčele će biti kvaliteno odgajene, bez često nerazumnih upliva čoveka u njihov razvoj i život, doduše u broju manjem od željenog. Spajanje rešava problem brojnosti pčela u zajednicama. Tako za prvu glavnu i obilnu pašu dobijamo društva izuzetne biološke snage. Jedini problem može biti loš izbor terena za pašu ili loši vremenski uslovi u vreme trajanja paše, na koje ne možemo da utičemo. Ipak, ovako kvalitetnim zajednicama je dovoljno samo par dana da u bagremovoj paši donesu željenu količinu meda.
Pčelar u ovakvom slučaju uvek može da na samom početku glavne paše izdvoji roj iz zajednice. Roju treba dodati mladu maticu ili zreo matičnjak. Ovim manevrom smanjujemo rojidbeni potencijal, a broj pčelinjih zajednica vraćamo na stari broj. Istina, za ovakav način pčelarenja najpogodnije su košnice niskih nastavaka, tj. Fararova košnica, jer se odvajanje roja svodi na skidanje jednog tela sa leglom. Kod ove košnice, spajanjem smo dobili leglo u četiri nastavka. Matica se neometano kreće kroz sva četiri. Na 7 do 8 dana pre odvajanja roja, stavljamo matičnu rešetku između drugog i trećeg nastavka sa leglom ne tražeći maticu. U trenutku skidanja roja, lako nalazimo deo košnice bez mladog legla i iz njega, opet ne tražeći maticu, jer je ona u drugom delu plodišta, skidamo nastavak sa leglom i pripadajućim pčelama, noseći ga na novu lokaciju. Deo plodišta sa maticom spuštamo na podnjaču, ako već nije tamo i zamenjujemo mesta nastavcima. Preko toga stavljamo matičnu rešetku, pa preostali nastavak sa leglom i iznad toga medišne nastavke. Nastavak sa leglom iznad matične rešetke predstavljaće nastavak sa glavnom zalihom hrane tokom zime i cele godine će se nalaziti u košnici.
Ako pčelar proceni, na osnovu objektivnih pokazatelja, da je rojenje blizu, mora da se potrudi da u plodište sa leglom stavi što više praznih ramova sa satnim osnovama, kojima će „prošarati“ drugi plodišni nastavak. To će matici obezbediti dovoljno prostora za polaganje jaja, što je jedan od faktora koji sprečava rojenje. Gradnja satnih osnova u plodištu takođe će učiniti svoje na suzbijanju rojenja. Ali ovo je samo jedan od načina rada sa ovom košnicom, koja pčelaru pruža široke mogućnosti u radu i maksimalno prilagođavanje uslovima na pčelinjaku.

Zaključak

Mudri i preduzimljivi pčelari principe ovakve tehnike pčelarenja mogu ugraditi u sistem rada bilo kojom košnicom, što će im omogućiti da ostvare visoke prinose meda. Naravno, savremeno i visoko produktivno pčelarenje ne podrazumeva samo proizvodnju meda, već i odgovarajuće količine polena, propolisa, voska i matičnog mleča. Samo su tada pčelinje zajednice maksimalno iskorišćene i obezbeđuju visok prihod.