|
Prije čitanja ovog teksta, preporučujemo vam da, radi kompletne informacije, obavezno pročitate tekst istog autora objavljenog na Webpčelinjaku - "Nauka govori, priroda podseća". Tekst razmatra istu ovu temu i u njemu se možete upoznati sa osnovnim postulatima teorije o manjim ćelijama saća.
ENIGMA ZVANA VELIČINA ĆELIJE
Milan Jovanović
ul. Radoja Krstića br. 37/16
37240 Trstenik
(063) 8325-970, (037) 713-335
www.apiaryum.co.yu
Ova email adresa je zaštićena od spam robota, nije vidljiva ako ste isključili Javascript
Već više godina traje dilema da li veličina ćelije saća utiče na reprodukciju varoe. Neka ispitivanja su odbacila tvrdnju da se u manjoj ćeliji varoa manje razmnožava (Ting Zhou, Zachary Huang, Jun Yao, Qiang NJang, S. H. Huang, 2005), ali sa druge strane oni koji koriste manje ćelije tvrde da zajednice i dalje uspešno preživljavaju bez upotrebe hemije. Možda je sve to zaista tako, ali su odgovor i objašnjenje ove dileme malo drugačiji. Uostalom, za adekvatan zaključak potrebna su duža i sveobuhvatnija ispitivanja.
U ovom tekstu pročitaćete iskustva nekih komercijalnih pčelara koji već više godina koriste manje ćelije, kao i druge pretpostavke koje možda daju odgovor zašto oni njihove zajednice ne tretiraju.
Sharon Labchuk (Prince Ednjard Island) kaže da od kad koristi prirodnu veličinu ćelija, zajednice ne tretira ni sa čim i nema problema sa varoom i akarozom. Kaže da su se i izlazak pčele i period poklopljenog legla skratili za po jedan dan.
Dr Eric H. Ericson (Tucson, Arizona, SAD) na osnovu višegodišnjeg iskustva tvrdi da zajednice mnogo bolje preživljavaju na ćelijama 5.1 mm, za razliku od onih na 5,45 mm. On misli da je krenuo jednim ispravnijim putem i da manja ćelija usporava reprodukciju varoe.
Dee Lusby (Tucson, Arizona, SAD) takođe tvrdi da se varoa gubi u magli zvanoj 4,9 mm i daje opširnije objašnjenje zašto je to tako. Prvi argument je taj da pre „veštačkog uvećanja saća“ od strane pčelara i proizvođača satnih osnova, problem varoe i drugih sekundarnih bolesti uopšte nije postojao, ali ona kaže i da je veličina ćelije samo jedna trećina problema.
Jednu trećinu problema predstavlja i ishrana tj. veštačka hrana koja je neadekvatna i koja je stres za svaki organizam usled čega dolazi do pada imuniteta posle čega organizam postaje plen bolesti i parazita.
Gajenje pčela koje nije usklađeno sa prirodnim okruženjem je takođe jedna trećina problema. Dee kaže da se nijedan od ovih problema ne može rešavati sam, bez rešavanja druga dva problema.
Dee navodi i da se veštačkim uvećanjem saća stvorio „pseudo efekat“, tj. veličina radiličke ćelije se približila veličini trutovske ćelije pa je ženka varoe videla pčelu radilicu kao još jednu vrstu hrane.
Kod Apis ceranae sve je usmereno na mali broj trutovskih ćelija koje one proizvode i veoma je mali broj radiličkih ćelija koje su napadnute varoom. Što su ćelije manje, to je veća gustina legla na ramu (slika 1), temperatura je veća i kompaktnija, a sve to smanjuje vreme razvoja pčelinje larve i umanjuje mogućnosti za potpuni razvoj varoe. Dee kaže da se tokom unosa nektara u periodu aktivne sezone period razvoja radiličke larve skraćuje i do 24 časa (treba objasniti mlađim pčelarima da je pokazano da gro varoa stiče plodnost u poslednjim satima razvoja pčele u leglu, a ako se vreme koje lutka pčele provodi u poklopljenom leglu skrati, onda sa pčelom izlazi manji broj varoa koje su polno sazrele da mogu ostaviti potomstvo u narednom periodu – napomena urednika). Takođe kaže da imamo i više radilica za dodatne poslove pa i za posao čišćenja ćelija.
Manje pčele se bolje uklapaju u biljni svet koji čovek još uvek nije potpuno hibridizovao, što povoljno utiče i na sakupljanje nektara. Pčele donose raznovrsniji polen što se vidi po opsegu boja polena koji se unosi u društvo.
Thomas Kober (Nemačka) je startovao sa manjim ćelijama 2002. godine. Oko 20 zajednica je ušlo u zimu sa većim ćelijama i naravno, te zajednice su tretirane. U proleće 2003. godine stradao je jedan broj zajednica sa većim ćelijama, ali to je bila godina sa visokim zimskim gubicima u celoj Evropi. Zajednice sa manjim ćelijama se razvijaju bolje i brže bez ikakvog tretmana, i on misli da je ipak krenuo pravim putem.
Michael Bush (Nebraska, SAD) takođe navodi pozitivna iskustva sa manjim ćelijama i on kaže da je u opserviranoj košnici posmatranjem utvrdio da je period razvoja pčele radilice na ćelijama od 4,95 mm, kraći. On kaže da se ćelije zatvaraju 8 dana nakon polaganja jaja, a da pčele izlaze iz ćelije nakon 19 dana od polaganja jaja.
On dugo godina posmatra pčele u prirodnom staništu i kaže da do sada nikada nije uočio veličinu ćelije od 5,4 mm koju je svet prihvatio kao "standardnu". U prirodi je taj opseg uglavnom od 4,6 mm do 5,1 mm, a najviše zastupljene veličine su 4,7 mm i 4,8 mm.
NJegov zaključak je jasan:
– Nema ništa neprirodnog u ćelijama od 4,9 mm.
– Ćelije veličine 5,4 mm nisu normalne veličine za pčelinje leglo.
Pčelinja zajednica u roju sa jedinkama koje su izašle iz ćelija 5,4 mm prvo gradi saće veličine 5,1 mm, da bi tek naredna generacija u toj zajednici gradila ćelije veličine od 4,9 mm do 5,1 mm.
Dakle, potrebna je jedna vrsta "regresije", tj. odstupanja pre nego se pređe na prirodnu veličinu.
Ono što je takođe vezano sa veličinom ćelije je debljina saća i zapremina ćelije (sl. 1 i 4), a Michael Bush je takođe merio (sl. 2) debljinu prirodno izgrađenog saća.
Dakle…
Ispitivanja koja su do sada vršena ne mogu dati konkretan odgovor da li je u pčelarskoj praksi bolje raditi sa manjim ćelijama ili ne.
Neka ispitivanja (Giancarlo A. Piccirilloa, David De Jong, 2003. i 2004) su pokazala dosta kontradiktornosti. Jedno je pokazalo da je leglo sa starim saćem, ali manjim ćelijama (4,48 mm) bilo više zaraženo od ćelija sa mladim saćem sa većim ćelijama (4,85 mm), dok je drugo ispitivanje pokazalo da su pčele kranjske rase (sa srednjom veličinom ćelija 5,3 mm) bile 38% više napadnute varoom nego pčele italijanske rase (sa srednjom veličinom ćelija 5,15 mm), a koje su bile za 13% više napadnute od afrikaniziranih pčela (sa srednjom veličinom ćelija 4,8 mm). (U slučaju prvog eksperimenta, treba napomenuti da je najverovatniji razlog za više varoe u manjim ćelijama, zapravo starost saća sa velikim brojem ostataka košuljica od pčela, koje verovatno nekim svojim mirisom više privlače varou – napomena urednika).
Ispitivanje Mie Davidsson (Snjedish University of Agricultural Sciences, 1992) je pokazalo (sl. 3) da se u manjoj ćeliji varoa manje razmnožava, ali ne tako drastično kako to tvrde drugi.
Smanjenjem ćelije smanjuje se i veličina pčele, a samim tim i otvori između prstenova (segmenata zadka) što je sigurno nepovoljnije za varou koja najčešće tu nađe mesto pri horizontalnom prenosu po drugim zajednicama. Dee Lusby kaže da to smanjenje nepovoljno utiče i na akarozu koja na prvom prstenu ulazi u "pluća" pčele.
Veličina ćelija koja se pčelarima prodaje u Srbiji je 5,3 mm, a niko od proizvođača nije zainteresovan da pčelarima ponudi neku prirodniju alternativu, sa veličinama u skladu sa našom termalnom zonom.
Oko 13 000 ćelija ima više po jednom LR nastavku sa veličinom ćelija od 4,9 mm u odnosu na isti nastavak sa ćelijama od 5,3 mm (slika 5).
Početkom 2006. godine, kompanija Dadant&Sons je omogućila pčelarima u SAD da izvrše regresiju, tj. prelaz sa ćelija 5,4 mm na ćelije 5,1 mm da bi se kasnije moglo preći i na ćelije od 4,9 mm.
Ostaje i dalje pitanje zašto je svet prihvatio neprirodnu veličinu ćelije? Za ispitivanje koje pokazuje da je veća ćelija bolja zaista još nisam čuo, za razliku od ove druge priče (manja ćelija).
Za sada stoji da je sve bilo plod gramzivosti koja je stvorila ovu naviku među proizvođačima satnih osnova. Mislilo se (verovatno) da će se iz veće ćelije roditi veća pčela koja će doneti više meda u većoj mednoj voljci. Tako i podatak iz devetnaestog veka govori da su pčele u Velikoj Britaniji i Irskoj gradile ćelije sa najzastupljenijom veličinom od 5,0 mm, da bi se 1920. godine to bez razloga povećalo na 5,5 mm (John B. McMullan, Mark J. F. Bronjn, School of Natural Sciences, Department of Zoology, Trinity College Dublin, Dublin 2, Ireland, 2006).
I još nešto na kraju. Ove godine u SAD je došlo do stradanja velikog broja pčelinjih zajednica. Oko 2,4 miliona društava je prosto nestalo od, za sada, nepoznate bolesti koju su američki naučnici nazvali CCD (Colony Collapse Disorder).
Oformljen je specijalni tim naučnika kako bi se utvrdili uzroci ovako velikih gubitaka, ali još nema rezultata, a u opticaju su za sada samo pretpostavke (Veliki broj praznih pretpostavki bez posebnih dokaza su i razlog zašto Pčelar nije pisao o tom velikom problemu u SAD-u. Mogle su se čuti razne, čak smešne priče, i nije bilo svrhe unositi paniku među naše pčelare. Konsultovao sam se i sa profesorom Kulinčevićem, koji veruje da se ni nakon započetih skupih istraživanja uzrok neće konkretizovati, već da je to pojava koja se i ranije događala, a posledica je sklopa nepovoljnih uticaja, od neprirodnog, industrijskog pristupa pčelarskoj proizvodnji, kvalitativno slabije ishrane pčela, opšteg stresa koji izazivaju pčelari, bolesti pčela, paraziti pčela, klima, genetski modifikovane biljke, naročito njihov polen, tj. proteini u njemu nepoznati u prirodi i slično. Naročito je, po meni, smešna američka pretpostavka da je mobilna telefonija uzrok tako velikom problemu, pa ste o tome mogli da pogledate reportažu i na Glasu Amerike. Uticaj mobilnih telefona i mobilne mreže sigurno postoji, o tome ste mogli da detaljnije pročitate u Zborniku radova sa Drugog kongresa pčelara Srbije (2002) u radu Vlastimira Spasića, ali to mogu biti samo pojedinačni slučajevi na lokacijama gde je zračenje veliko zbog blizine većeg broja repetitora mobilne telefonije i/ili dalekovoda, dok upotreba jednog mobilnog telefona na pčelinjaku ne može pričiniti nikakvu štetu. Pčele se uopšte ne uznemire čak ni kad razgovor vodite nad otvorenom košnicom. Doduše, istovremeno prisustvo većeg broja mobilnih telefona na jednom pčelinjaku verovatno može podići dozu zračenja na nivo koji smeta pčelama – napomena urednika). Čuveni pčelarski naučnik DeGrandi-Hoffman kaže da će odgovor na ovo pitanje dati leto 2007.
Nijedan od 1 000 registrovanih organskih proizvođača pčelinjih proizvoda u SAD-u nije imao gubitke od CCD. Većina onih koji koriste ćelije 4,9 mm su organski proizvođači pčelinjih proizvoda, a kako kažu oni svoje zajednice ni sa čim ne tretiraju i nemaju gubitke.
Slika 1
Slika 2.
Slika 3.
Slika 4.
Slika 5.
|
