Web Pcelinjak - Nauka govori - priroda podseća

Naslovnica

Za pčelare

Autorske stranice

Učionica

Za potrošače

Vrijeme danas

Zagreb:
	21°C 1020mb	3 km/h

Osijek:
	23°C 1017mb	16 km/h

Zadar:
	30°C 1015mb	8 km/h

Dubrovnik:
	27°C 1014mb	13 km/h

Rijeka:
	27°C 1016mb	10 km/h

Karlovac:
	23°C 1020mb	8 km/h

Split:
	29°C 1014mb	11 km/h

Posjetitelja od 13.11.2007.

Nauka govori - priroda podseća

Nedjelja, 18 Studeni 2007

Milan Jovanović ul. Radoja Krstića br. 37/16
37240 Trstenik
(063) 8325-970, (037) 713-335
www.apiaryum.co.yu, Ova email adresa je zaštićena od spam robota, nije vidljiva ako ste isključili Javascript

Da bi olakšao sebi posao čovek je došao na ideju da konstruiše pokretni ram. Pčelarski svet je prihvatio tu ideju i došlo je do revolucije u pčelarstvu. Na taj način je svima pružena mogućnost neprirodnog "tumbanja" pčelinjeg gnezda, a bez ozbiljne analize i preporuke tadašnjeg naučnog sveta, da li će nešto, što je u prirodnom staništu bilo nemoguće, biti moguće u ukroćenom staništu. Naravno, praktično je bilo itekako moguće, ali sa stanovišta remećenja nekih bitnih prirodnih principa velika je verovatnoća da se desilo nešto što tada (a po svemu sudeći, ni sada) nauka ipak nije bila u mogućnosti da predvidi.
Prvi pokušaji da saće u košnici bude pokretno izveli su Grci pre oko 300 godina. Oni su prvi izmislili satonoše, kojih je u njihovim košnicama (pletene od loze u vidu čunka) bilo pet, šest i više. Ali, saće se u ovim košnicama nije moglo premeštati s mesta na mesto ili iz jedne u drugu košnicu već se svaki sat morao vratiti na svoje mesto. Svet nije tada obratio pažnju na ovaj pravac, sve do pojave nekih pčelara (Prokopovič, 1814; Đerzon, 1845; Langstroth, 1851; Berlepsch, 1852) koji nisu sledili ovakve grčke stavove.
P. I. Prokopovič je govorio: "Moja nova upoznavanja sa životom pčela stalno su me nagonila na razmišljanje o ustrojstvu takve jedne košnice, koja bi odgovarala svim zahtevima prirode pčela i lakoćom rada sa njima. Krajem 1813. godine napravio sam plan za izradu košnice od dasaka, koju sam početkom 1814. godine izradio svojim rukama".
Onda je na sve to došla sprava pod nazivom centrifuga, pčelarski nož, pa mašine za izradu satnih osnova i skidanje mednih poklopaca. Tako je počeo i razvitak pčelarske mašinske industrije.
Med je počeo da se "stresa" tj. centrifugira. A nauka je tek pre koju godinu jasno utvrdila da nema ništa bez "muljanog" meda i da prolaskom kroz vazduh centrifugirani med gubi određena svojstva (oksidiše).
Dakle, da put nauke nije bio pokretan ram, možda bi na drugom pravcu tog puta stajala mašina pod nazivom "muljačica", možda bi troškovi ulaganja bili manji, možda bi se pčelari usmerili na drugačiju tehniku rada sa pčelama, možda ne bi došlo do mnogih nedaća koje su zahvatile pčelarstvo i možda bi i profit, sveukupno gledano na posledice, bio mnogo veći. Možda?
Čekamo dalji razvoj događaja, a ovaj tekst je jedno ukazivanje na ono što se nikada nije menjalo.

Veličina ćelija saća

Na osnovu pokretnog rama moralo se naći rešenje za satne osnove koje je takođe neko osmislio. I ta navika je uzela maha, sigurno bez ozbiljne analize. Svet je namamila nečija priča o većim pčelama, a samim tim i većem prinosu, manjem rojenju, lakšem ceđenju…
Eksperimenti koji su obavljeni 1941. i u periodu od 1957. do 1963. doveli su do zaključka da je „veće bolje“ i uneli korenite promene u svetsku pčelarsku industriju. Zaključak koji je lančano prihvatilo svetsko pčelarstvo izveden je na uzorku od samo 5–6 zajednica.
Počela je proizvodnja osnova sa ćelijama koje su se kretale od 5,21 mm do 5,4 mm. Ali, u prirodnom staništu veličina ćelija saća nije isključivo 5,2, 5,3… 4,9.
T. NJ. Conjan je ustanovio da se prečnici ćelija saća u prirodi kreću od 4,72 mm do 5,35 mm. Prema podacima A. I. Root-a, prečnici ćelija u prirodnom staništu se kreću od 4,6 mm do 5,9 mm.
Vrlo brzo pčelinji svet je dobio novu napast – varou (Varroa jacobsoni – kako su je tada nazivali).
Posle mnogo godina, i velikih ekonomskih šteta pojavili su se Ed i Dee Lusby (1997) sa svojom poznatom teorijom o ćelijama od 4,9 mm (Detaljnije o njihovim razmišljanjima možete pročitati u Pčelaru za mart 2002. godine na 94. strani. Svojevrsni demant njihove tvrdnje o manjem broju varoa u manjim ćelijama objavljen je u Pčelaru za decembar 2005. godine na 533. strani – primedba urednika).
Sve je urađeno veoma ozbiljno, na većem broju zajednica i detaljnom analizom samih prečnika ćelija koji se razlikuju po veličini u zavisnosti od termalne zone. U krajevima gde su prosečne mesečne temperature bile niže, prečnici ćelija su se kretali u većem opsegu. Tako, na primer, za temperature od -17 °C do 15,6–26,6 °C, prečnici se kreću u većini slučajeva (najveći broj ćelija) u opsegu od 5,0 mm do 5,2 mm, dok u zoni sa prosečnim temperaturama od 26,6 °C i više, prečnici ćelija su od 4,5 mm do 4,7 mm.
I merenja Ivana Brndušića iz Bora ukazuju na isto, jer za nadmorske visine od 200–500 metara utvrdio je da se veličina prečnika ćelija kreće od 4,6 mm do 5,2 mm, a od 4,8 mm do 5,3 mm za nadmorske visine od 500–1000 metara.
U prirodno izgrađenom satu, najviše je ćelija sa manjim prečnicima, ali da li opet treba kršiti prirodni princip i ostati isključiv jer takve ćelije zauzimaju 70-80% ćelija saća, a ne sve?
Sa druge strane, da li ne poštovati ove podatke o različitosti veličina ćelija u zavisnosti od termalne zone?
Ako bi se Lusby-jeve ćelije koristile u zonama gde priroda određuje drugačije, da li bi došlo do nekih negativnih posledica?
Dennis Murrel, komercijalni pčelar iz SAD, zainteresovan tvrdnjama Lusby-jevih, odlučio se da ih poseti, ali je posle posete krenuo malo drugačijim putem.
On eksperimentalno pčelari u Top-bar košnicama u kojima ramovi nemaju ugrađenu satnu osnovu.
On je poslao jednu fotografiju specijalno za naš časopis Pčelar na kojoj se vidi raspored prečnika ćelija kada pčele grade sat bez satne osnove.

Ono što je ovde zanimljivo jeste da on ne tretira svoje zajednice već šestu sezonu! I kaže: „Kada ubacim tablu satne osnove sa samo velikim ćelijama, zajednice stradaju posle dve godine, tipično za ciklus stradanja bez tretmana“.
Trmke su imale mogućnost da saće ima prirodan raspored ćelija sa različitim prečnikom, gde se nenametljivo izgrađivalo saće u zavisnosti od termalne zone i bilo je pokušaja da se ostane na tome. Jedna slika iz tog perioda ukazuje na takav pokušaj, dodavanjem svojevrsnog medišta trmkama.

Konstrukcijom savremene košnice došlo je do poremećaja nekih prirodnih principa, od sistema odbrane (o čemu je već bilo reči u Pčelaru za avgust 2005. godine na strani 354) do remećenja kompaktnosti gnezda. Sigurno i do mnogih drugih stvari koje još nismo ni spoznali, a pitanje je i da li ćemo. Da li je sve moralo biti tako i da li je to moglo stvoriti neku negativnu posledicu?

Horizontalni prenos rama

Želja da se dođe što pre do novca ponudila je pčelarima jednu novu mogućnost stvaranja profita – prodaju pčela na ramovima.
Iako u prirodi nije moguće da pčele lete sa saćem, pčelar je napravio novi vid prestupa pred prirodom i „pritekao u pomoć“ mnogim bolestima i parazitima pčela tako što im je omogućio da se naseljavaju tamo gde možda nikada i nisu bili naseljeni. Krenulo se u stvaranje globalnog pčelinjeg prostora sa zanemarivanjem poštovanja opšteg principa različitosti pa je došlo i do genetskog poremećaja samih rasa pčela, ali i parazita.
Nije nemoguće da je na ovom prostoru postojao soj varoe koji je egzistirao na našoj medonosnoj pčeli, ali je nije ubijao. Postoji priča od pre pedesetak godina, iz vremena kada su pčele u trmkama ubijali barutom, da je sa mrtvim pčelama padao i parazit, koji po spoljašnjem opisu odgovara današnjem identifikovanom tipu Varroa destructor. Mogućnosti nauke danas i pre pedesetak godina su različite, ali podsetiću da je do pre samo sedam godina nauka znala samo za Varroa jacobsoni. Moguće je da je postojalo više vrsta, sojeva, koji su jednostavno nestali pre nego je nauka stekla moć da uoči razlike.
Posle 60–70 časova po poklapanju ćelije saća, ženka varoe napušta mesto odlaganja izmeta i traži lokaciju za polaganje prvog jajeta. Ovo mesto je u prednjem delu ćelije i skoro uvek je u jednom od tri ugla šestougaonog prostora. Iz prvog jajeta se izleže mužjak i on polno sazri otprilike u isto vreme kada odraste ženka koja je nastala od jajeta koje se izleglo 24 časa posle mužjaka pa tako dolazi do poklapanja zrelosti obe jedinke.
a) Razviće mužjaka: Jaje (30 sati), protonimfa (52 sata), deutonimfa (72 sata), odrasla jedinka. Ukupno vreme 6,5 dana.
b) Razviće ženke: Jaje (24 sata), protonimfa (30 sati), deutonimfa(75–80 sati), odrasla jedinka. Ukupno vreme 5,5 dana.
Prvo jaje koje se izleže je haploidno (7 hromozoma) i iz njega se izleže muška jedinka. Drugo jaje koje se izleže 24 časa nakon prvog je diploidno (14 hromozoma) i iz njega se izleže ženka varoe.
Ako larvu parazitira samo jedna varoa onda dolazi do sparivanja brata sa sestrom (takozvani inbriding – ukrštanje u srodstvu).
Inbriding je negativna pojava kod skoro svih vrsta na zemlji. Najveće posledice ostavlja na složenijim organizmima. Manifestuje se tako što novonastale jedinke ne preživljavaju ili se rađaju nesposobne za određene funkcije što zavisi od stepena incesta (ukrštanje u srodstvu).
Pčelar ove pojave kod pčela može da uoči kao "šareno leglo" jer jaja ne preživljavaju, kada se veštački osemeni matica spermom truta iz bliskog srodstva, što se inače u prirodi, u normalnim okolnostima, po svemu sudeći, retko događa.
Inbriding može, posle nekoliko generacija dovesti i do povećanja adaptivnih (adaptacija – prilagođavanje) vrednosti (i to ne linearno) nekih osobina, ali veći deo sveukupnih karakteristika jedinke ipak ostaje ili konstantan ili gubi adaptivnu vrednost.
Kada dođe do pada broja zaleženih ćelija sa leglom dolazi i do remećenja odnosa broja pčela i otvorenog legla u korist broja pčela i praktično dolazi do povećanja broja pčela po jednoj larvi. Raste verovatnoća da, usled povećanja broja zavlačenja pčela u ćeliju sa larvom, dobijemo dve varoe sa "različitim genima" u jednoj te istoj ćeliji sa larvom.

U isto vreme dolazi do učestalijeg horizontalnog prenosa zbog sve nestabilnijih pašnih uslova karakterističnih za mesece jul, avgust i septembar.
Varoa dobija veću šansu da osveži krv i krene dalje, sada sa jedinkama koje i kada se same nađu u ćeliji sa larvom, legu jaja više puta i to veće vitalnosti, što sve skupa može dovesti do povećanja stepena reprodukcije, povećanja adaptivne vrednosti u odnosu na vrednost proseka neke populacije, pa ako se desi i jedan ovakav slučaj, svaka sledeća jedinka predstavlja "bombu" za kasnoletnju eksploziju.
Ovaj stav podržao je i eminentni stručnjak iz oblasti genetike prof. dr Dragoslav Marinković, član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).
Da li će se sve ovo desiti, u većoj ili manjoj meri zavisi od mnogo faktora (na primer genetska predispozicija pčela), jedan je i slučajnost, pa se ovim i tumače velike razlike u broju varoa od zajednice do zajednice.
Ovde je bitno reći da se u većini slučajeva stvari odvijaju u jednom kolenu, domaćinska populacija uvek je u većini pa bi prema tome bilo opasno unositi i samo jednu jedinu varou drugog genoma (recimo iz druge košnice ili sa drugog pčelinjaka) jer svaka sledeća generacija povećava verovatnoću rasta adaptivne vrednosti populacije varoe.
Prema ovome sledi da ako izvršimo horizontalnu transmisiju (prenošenje) rama iz jedne zajednice u drugu, velika je verovatnoća da pomažemo varoi da poveća stepen reprodukcije, bilo da je transmisija izvršena u funkciji spajanja ili pojačavanja, bilo da je soj destruktivan ili ne.
Na slici 5 (sa instituta u Libefeldu, Švajcarska) možemo videti da ugao alfa krive rasta populacije varoe naglo raste upravo od trenutka (od tačke B) kada broj pčela počinje da nadmašuje broj ćelija legla. Od tačke A do tačke B imamo relativno mirovanje ove krive i tada broj ćelija sa leglom nadmašuje broj odraslih pčela pa imamo sigurno manje pčela po negovanoj larvi. Kritičan trenutak je presek I–I kada je taj odnos najveći u korist odraslih pčela (bez obzira o distributivnom odnosu varoe "odrasle pčele–leglo").
A na slici 6 (Univerzitet Evora, Portugalija) možemo videti moguću posledicu svega, jer se jasno vidi da u avgustu mesecu drastično poraste procenat varoa na odraslim pčelama u odnosu na leglo. Upravo tada dolaze do izražaja one generacije varoa koje su mogle biti rezultat prethodnog "destruktivnog" sparivanja.
Ovde je važno napomenuti da bi, ako je ovo tačno, najbolji rezultati tretmana bili upravo onda kada su ovakvi rizici najveći(presek I–I), otprilike od druge polovine maja do početka jula. Treba napomenuti da ovi periodi variraju u zavisnosti od geoklimatskih faktora, ali i samih rasa pčela.

Bilo bi veoma interesantno i korisno za celokupno svetsko pčelarstvo kada bi se naši stručnjaci sa Poljoprivrednih fakulteta i Fakulteta veterinarske medicine prihvatili višegodišnjeg praćenja stepena reprodukcije varoe kod zajednica kod kojih je apsolutno isključena horizontalna transmisija, i zajednica kod kojih bi se ona namerno izazivala. Lično mislim da bi rezultati bili kardinalno važni za sve nas, i da bi ta istraživanja trebala da se sprovedu uz finansijsko pokroviteljstvo SPOS-a. Čak i na uštrb njihovih daljih napora u selekciji matica. Naučna potvrda ovakvog stava donela bi im i ličnu satisfakciju i svetsku slavu.
U Pčelaru za jun 1996. pominje se primer trmke koja osam godina odoleva varoi bez ikakvog tretmana. Takođe se navodi i devetogodišnji boravak pčelinje zajednice u šupljini drveta koje je udaljeno 500 metara od nekoliko pčelinjaka koji su stradali od varoe.
Činjenica je da u velikoj većini slučajeva u prirodi, varoa sa strane može doći samo ako je izvršen horizontalni prenos pčela (sa varoom) putem grabeži ili naletanja. Tamo ne postoji horizontalna transmisija saća (drugim rečima, da li shvatate koliko može biti opasno pojačavanje pčelinjih zajednica zatvorenim leglom? – primedba urednika).
Možda je sve ovo slučajno, ali u isto vreme kada je pokretni ram osvajao svetske prostore, kada je promenjen vekovni sistem odbrane, varoa je počela svoj osvajački – destruktivni put.
Thomas D. Seeley iznosi pretpostavke da pčele u Arno šumama preživljavaju bez tretmana jer su razvile otpornost na ovog parazita, da je varoa razvila osobinu da ne ubija svog domaćina pošto teorija evolucije bolesti dozvoljava ovu mogućnost.
On je pre nekoliko godina postavio eksperiment u Arno šumama postavljanjem košnica mamaca na različitim lokacijama širom ovih šuma. Košnice su postavljene na krošnjama drveća sa otvorom koji najviše egzistira u ovakvim uslovima (7,5 cm širine i 1,8 cm visine) i opremljene su tako da se veoma lako može vršiti kontrola prirodno opalih varoa.
Ono što je interesantno jeste da on kaže: "Iako su sva društva (mamci) bila zaražena varoom, u nijednom od njih populacija varoe nije dostigla kasnoletnju eksploziju".
Pokretni ram je na prvi pogled doneo dosta korisnog, ali treba ipak staviti i neke druge naočare i pokušati gledati na posledice koje ne dolaze odmah sutra.
Teško da me neko može ubediti da je bilo neophodno uvesti prodaju pčela na ramovima, da to nije bio hir, da bi pčelari imali manji profit zbog toga. Ne bih razumeo da se kod mnogih pčelara ne bi mogla probuditi svest da je i zbog njih, kao i zbog svih nas bolje kupovati "gole" rojeve i dozvoliti im da prirodnije "lete" do kupca. Navika o kupovini roja od minimum 2 kg pčela, uz recimo pakovanje od najmanje 0,5 kg sakupljenog polena bila bi sigurno više opravdana, sa stanovišta prirodnih zakonitosti.
Uvođenjem pokretnog rama razvile su se mnoge loše navike kod pčelara, od rojenja kada nije vreme, do raznih oblika pojačavanja, spajanja, oduzimanja okvira sa hranom, korišćenjem ramova više godina…
Bez obzira što su mnoge navike već tu, ovo može upozoriti pčelare da makar razmisle o svemu izloženom, o tome da li su nam neke navike u pčelarstvu uopšte i trebale, da li smo mi žrtve nametanja generacijskih stavova bez ozbiljne konsultacije glavnog našeg vodiča, jedinog bezgrešnog.