Dr med. Rodoljub Živadinoviๆ

Ul. Stojana Janiๆijeviๆa br. 12

18210 Žitkovac

++38118 846-734,
++38163 860-8510

rodoljubz@nadlanu.com

Pod terminom >nove metode p่elarenja< podrazumevam tehnike rada na modernom p่elinjaku koje su prilago๐ene novim uslovima p่elarenja i novim zakonskim propisima.

Tehnika p่elarenja je sve više usmerena u pravcu dobijanja p่elinjih proizvoda bez rezidua antibiotika i pesticida. P่elari ๆe (na žalost) morati da zaborave na humanost prema p่elama, moraๆe slaba društva oštro da kažnjavaju, a jaka maksimalno da podržavaju. Jer, jako društvo i dobra matica su osnova uspešnog p่elarenja u novim uslovima. I to ne samo što se ti่e visokih prinosa, veๆ i što se ti่e borbe protiv bolesti. Nau่no je dokazano da p่elinja zajednica sa razvijenim higijenskim ponašanjem, gubi tu pozitivnu osobinu ako je oslabimo (Kefuss, 1996; Stanimiroviๆ, 2001). Naravno, da bi društvo bilo jako i snažno, prvi uslov koji p่elar mora da obezbedi jeste prirodna hrana. Svaka vešta่ka hrana skraๆuje život p่eli i remeti fiziološke procese u njenom organizmu.

Pored kvaliteta hrane, veoma je bitna i njena koli่ina u košnici. Prema G. D. Bilašu, kod zajednice koja ima zalihu hrane od 12,6 kg, ima za 128,6% više mle่a u ๆelijama sa trodnevnim larvama, i za 61,2% je veๆa masa trodnevne larve, nego u društvu ่ije su zalihe samo 4,5 kg meda. Prema A. M. Rjamovoj, kod zajednice koja ima zalihu hrane od 10–12 kg, masa šestodnevnih larvi je veๆa za 24,8%, masa izleženih p่ela za 9,3%, razvijenost ždrelnih žlezda za 7,8%, razvijenost masnog tkiva za 21%, dok p่ela živi duže za 27,3%, nego u društvu sa zalihama meda od 3–4 kg.

Principi p่elarenja

Ube๐en sam da je poznavanje biologije p่ela osnova dobre p่elarske prakse. Mnoge tehnike p่elarenja su danas zasnovane na pogrešnom shvatanju života p่ela. Mnogo zabluda vlada me๐u p่elarima, bar što se ti่e kranjske rase p่ela kojom se p่elari u Srbiji. Prvi problem je snaga zajednica. Veๆina p่elara veruje da p่elinja društva dostižu snagu od bar 60000 p่ela, što nije ta่no. To se veoma retko dešava. Istraživanja govore druga่ije. Friedrich Rutner tvrdi da društva tokom sezone broje od 32–48 hiljada p่ela. Kako možemo pro่itati u radovima iz Instituta za p่elarstvo Liebefeld (Švajcarska), koje su potpisali A. Imdorf, M. Rickli, P. Fluri i L. Gerig (1996, 1999), za uslove Švajcarske važi da je prose่na snaga društava od 25–40 hiljada p่ela. Gerhard Liebig (1989–1993) tvrdi da je prose่na snaga oko 30 hiljada p่ela, dok se retko dostiže brojnost od 40 hiljada p่ela.

Sli่no je i sa dužinom života p่ela. Veๆina p่elara veruje da se ona kreๆe i do 6 nedelja, pa na osnovu toga planiraju razne tehnike p่elarenja. A. Imdorf, M. Rickli, P. Fluri i L. Gerig (1996, 1999) tvrde da od maja do juna dužina života p่ela iznosi oko 20 dana. Gerhard Liebig (1989–1993) navodi rezultate svojih ่etvorogodišnjih istraživanja da p่ele u vreme maksimalnog razvoja žive oko 2–3 nedelje. Navodi primer jedne zajednice koja je prema koli่ini legla (ako prihvatimo da p่ele žive 6 nedelja) trebala da ima 80000 p่ela na vrhuncu razvoja, a ne samo 42000, koliko je imala (zna่i, p่ele žive oko 3 nedelje na vrhuncu razvoja zajednice). Posle svih ovih podataka, vidimo i da profesor Jovan Kulin่eviๆ (2005, li่ni razgovor) opravdano smatra da p่ele kranjske rase leti žive od 21–35 dana, prose่no od 25–28 dana. Ovakvi podaci iz korena menjaju neka dosadašnja shvatanja, ali i rad na p่elinjacima. Treba znati da na dužinu života p่ela najviše uti่e ishrana u stadijumu larve (Krešak, 1973; Kulin่eviๆ, 2005), ali i iscrpljenost gajenjem velike koli่ine legla (Anna Maurizio, 1955).

Pomenuo bih još jednu zabludu, a to je brojnost p่elinjih društava kranjske rase tokom zime. Broj uzimljenih p่ela nije relevantan faktor, jer su brojna istraživanja pokazala da i veoma jake, kao i zajednice srednje snage, iz zime mogu da iza๐u sa jednakim brojem p่ela. Zaklju่ak je da p่ele moraju da do่ekaju februar (po่etak intenzivnijeg polaganja jaja od strane matice u Srbiji) sa apsolutnim minimumom od 10–12 hiljada p่ela (najbolje oko 15 hiljada), kako bi se optimalno razvile. Tek kada sve ovo znamo, možemo da kreiramo tehniku p่elarenja koja odgovara našim uslovima. Jer, sve tehnike p่elarenja stvarane na bazi pogrešnih postulata ne mogu biti ispravne. Zato svaki p่elar mora da prilagodi svoj rad ovde iznetim podacima o biologiji p่ela.

Godišnji ciklus jednomati่nog p่elarenja

Iako p่ele danas imaju mnogo više neprijatelja nego pre nekoliko desetina godina (Varroa destructor, prskanje biljaka pesticidima tokom cvetanja, veoma promenljive vremenske prilike i sli่no), pa p่elinje zajednice bez pomoๆi sa strane retko dostižu optimalnu snagu za ranu pašu kao što je bagremova, ipak sam se odlu่io za jednomati่no p่elarenje. Smatram da se pravilnom tehnikom p่elarenja p่elinja društva još uvek mogu dovesti do željene snage, uz strogo poštovanje i praๆenje lokalnih pašnih prilika (zato ๆu ih kroz tekst navoditi). Ovo je samo jedna od mnogobrojnih tehnika p่elarenja jednomati่nim sistemom koju uglavnom primenjujem. Doduše, to je samo osnova rada na p่elinjaku, koja se vrlo ่esto menja i prilago๐ava trenutnim uslovima bilo koje vrste.

Moje opredeljenje za jednomati่no p่elarenje nije slu่ajno, veๆ je zasnovano na nekim ่injenicama koje su me uverile da klasi่no dvomati่no p่elarenje zapravo nije produktivno, gledano sa aspekta jedinice mase p่ela (prinos po kilogramu p่ela). Osnova svakako leži u tome što je pokazano da ukupna koli่ina legla koja poti่e od dve matice koje su razdvojene mati่nom rešetkom, ne odgovara koli่ini legla koju bi te matice ostvarile da se nalaze u posebnim košnicama. Legla je u dvomati่nim društvima manje, jer matica sa ja่im mati่nim feromonom destimuliše onu drugu maticu, pa ona smanji broj položenih jaja (Stanimiroviๆ, 2000). Nedavno je Peter Bross (2005) iz SAD-a doneo rezultate sedmogodišnjih istraživanja, koja su pokazala da dvomati่no p่elarenje i nije tako produktivno, ako se posmatra kroz prizmu uloženog vremena. Da ne govorimo o drugim faktorima (dodatna oprema, problemi pri selidbi i sli่no). Naro่ito ako uzmemo u obzir najnovija istraživanja da najviše meda po jedinici mase p่ela ne donose enormno jaka društva, veๆ optimalno jaka društva, sa prirodnom strukturom starosnih grupa p่ela.

Na podru่ju gde p่elarim, glavna paša je bagremova, po่etkom maja. Za njom sledi paša od divlje kupine, krajem maja i po่etkom juna, koja se nadovezuje na dugotrajnu slabu livadsku pašu.  Zato posle prve bagremove paše p่ele skoro svake godine selim i na drugu bagremovu pašu, i na toj lokaciji p่ele ostaju do jeseni, tokom leta koristeๆi livadsku pašu.

Ciljevi moje tehnike p่elarenja su:

– zamena 50% plodišnog saๆa tokom godine;

– zaštita p่ela od bolesti pravilnom tehnikom p่elarenja;

– zaštita p่ela od varoe;

– med kao hrana za zimovanje;

– med nije sam sebi cilj.

Posebno bih objasnio samo razlog za zamenu 50% plodišnog saๆa godišnje. Sve odgovore možete naๆi u tabeli. Samo bih napomenuo neke od ่injenica. Osim problema smanjenih ๆelija i izvodjenja manjih p่ela, veoma je važna ่injenica da staro saๆe više privla่i varou. Naime, utvr๐eno je da su ๆelije legla u starom saๆu više od ่etiri puta ่ešๆe napadnute varoom nego u svetlom saๆu (Giancarlo A. Piccirilloa, David De Jong, 2004).

Opis tehnike p่elarenja zapo่eๆu od kraja oktobra. Stanje koje ๆu opisati nastalo je krajem leta, a kako, saznaๆete iz daljeg teksta.

Krajem oktobra, na podnja่i se nalazi jedan nastavak odabranog medišnog saๆa sa kvalitetno izgra๐enim radili่kim saๆem. Iznad njega su dva nastavka u kojima je krajem leta gajeno leglo. Meni nije bitno koliko tu ima meda, jer se iznad nalazi skoro pun nastavak meda (sa medom od svih paša tokom godine, koji uvek stoji na vrhu košnice) za koji su se p่ele uhvatile. Podnja่a je sa mrežom i potpuno je otvorena od oktobra pa sve do prve polovine februara, bez obzira na ja่inu zime.

Tokom novembra ili decembra, kada nema legla, zajednice p่ela se tretiraju oksalnom kiselinom protiv varoe metodom nakapavanja (rastvor se pravi mešanjem 600g šeๆera, 600ml destilovane vode i 35g dihidrata oksalne kiseline). Nakapava se 5ml rastvora po punoj ulici p่ela, shodno snazi zajednica utvr๐enoj na temperaturi izme๐u 3 i +10 stepeni Celzijusa. Za tretman treba izabrati period visoke relativne vlažnosti vazduha, jer je efikasnost kiseline tada znatno veๆa (Milani, 2001; A. Nanetti, 2005, 2006).

Polovinom februara se mrežasta podnja่a zatvara fiokom. Društvo je tada veๆ zna่ajno zahvatilo vršni nastavak sa medom. Do kraja februara ili po่etkom marta ๆe se zamašnim svojim delom preseliti u njega, dok ๆe donji nastavak bivšeg plodišta potpuno napustiti. Tada se taj nastavak skida sa košnice i nosi na pretapanje. Tako se zapremina košnice smanji za 25% (svojevrsno utopljavanje košnice), a staro saๆe se uklanja i pretapa (sa njim i potencijalno prisutni izaziva่i raznih p่elinjih bolesti).

Ako se tokom kasne zime slu่ajno dogodi da p่ele pojedu skoro sav med i do๐u do satonoše na vrhu košnice, košnica se odozgo proširi praznim nastavkom u koji se stavlja plasti่na kantica sa te่nim ili kristalisanim bagremovim medom. Na njenom poklopcu je izbušeno dvadesetak rupa. Kantica se okreๆe naopako, i poklopac stavlja na satonoše nastavka u kome su p่ele. Kroz rupice p่ele jedu med.

Do kraja marta se društvo intenzivno razvija u gornja dva od ukupno tri preostala nastavka, gde ima dosta meda i vlada zadovoljavajuๆa mikroklima. Krajem marta i po่etkom aprila u mom kraju po่inju da cvetaju važne medonosne biljke, crni trn i džanarika. U povoljnim godinama, unos nektara i polena u košnicu je veoma obilan i potrebno je mesto za njegovo smeštanje. Zbog promenljivih vremenskih prilika, zamena mesta nastavaka kao mera podsticaja razvoja nije dala dobre rezultate u veๆini godina. Zato pribegavam jednostavnom manevru. Nastavak sa kvalitetnim radili่kim saๆem koji se cele zime nalazio na podnja่i i služio kao zaštita od jakih udara vetra kroz otvorenu mrežastu podnja่u, sada se premešta na vrh, dok se dva nastavka u kojima se tokom proleๆa razvijalo leglo spuštaju na podnja่u, bez izmene njihovih mesta. Tokom narednih mesec dana, tokom paše od voๆa, vršni nastavak ๆe služiti kao skladište meda. Zavisno od snage društva, matica ๆe preๆi u njega i polagati jaja. Na desetak dana pre bagremove paše u njemu ๆe se nalaziti izvestan broj ramova sa manje ili više legla okruženog medom i polenom. Tada izme๐u vršnog i srednjeg nastavka stavljamo mati่nu rešetku, ne tražeๆi maticu. Vraๆamo se na p่elinjak kroz 5 dana i tražimo jaja. Tamo gde su jaja, tu je i matica. Ako je ona u donja dva nastavka (ispod rešetke), što je naj่ešๆi slu่aj, zamenimo im mesta. Ako je matica u vršnom (treๆem) nastavku, spuštamo je u donja dva i tako๐e im zamenimo mesta. Zamenom mesta donja dva nastavka, donji koji je veๆ delimi่no oslobo๐en legla i ima dosta praznih ๆelija dolazi na višu - topliju poziciju i matica ima dovoljno mesta za polaganje jaja, što uti่e na smanjenu pojavu nagona za rojenje. Neposredno na po่etku intenzivne bagremove paše (kroz nekih 7–8 dana) odmah iznad mati่ne rešetke dodajemo ceo nastavak satnih osnova. P่elama to neๆe predstavljati smetnju, veๆ naprotiv. Imaๆe u neposrednoj blizini plodišta priliku da izgra๐uju veliki broj satnih osnova, što tako๐e uti่e na smanjenje pojave nagona za rojenje. Zbog strogo odre๐enog, relativno malog prostora košnice, tako snažne zajednice veoma brzo i rado zaposedaju taj nastavak i grade saๆe. Tokom paše, sukcesivno i po potrebi dodajemo još nastavaka iz rezerve, ovoga puta sa izgra๐enim medišnim saๆem.

Sli่ne principe primenjujem i kod narednih paša. Da bi razvoj društava bio što optimalniji, na ่etrdesetak dana pre o่ekivanog po่etka naredne paše, vršim zamenu mesta plodišnih nastavaka.

Do sredine jula po่injem sa pripremama za zimovanje. Vršim poslednju zamenu mesta plodišnih nastavaka. Iz nastavka koji se na po่etku bagremove paše našao iznad nastavka sa satnim osnovama, nije vrcan med, i predstavljaๆe rezervu meda za zimu. U dva plodišna tela p่ele razvijaju leglo i smeštaju polen, kao i manje zalihe meda. Nikada ne brinem koliko je meda u plodištu spremljeno za zimovanje, jer je nastavak iznad mati่ne rešetke skoro pun meda. Cilj ovakvog rada je stvaranje što više kvalitetno odgajenog legla tokom avgusta i sledstveno dobijanje što veๆeg broja kvalitetnih zimskih p่ela. Krajem jula i po่etkom avgusta tretira se protiv varoe. Od prošle godine u Srbiji je registrovan engleski preparat na bazi timola Apiguard koji se odli่no pokazao i od sada ๆu u avgustu tretirati isklju่ivo njime.

P่elinjak se nalazi na mestu koje je cele godine bogato polenonosnom pašom, tako da p่ele u zimu ulaze fiziološki maksimalno spremne. Varoa je pod kontrolom, i zimskim tretmanom oksalnom kiselinom se svodi na minimalni broj. 

Ovakvom tehnikom jednomati่nog p่elarenja bez selidbe obezbe๐uje se godišnji prinos od 20–40kg meda. S obzirom na mali uloženi rad, to nije malo. Uz malo više zalaganja i jedno seljenje na drugu bagremovu pašu koja se nadovezuje na bolju livadsku pašu nego što je imam na stacionarnom p่elinjaku, što uglavnom i sprovodim, prinos se poveๆava za 50–70%.

Zimski tretman protiv varoe obezbe๐uje period netretiranja sve do kraja jula ili po่etka avgusta meseca. Razlog leži u tome što ni na stacionarnom p่elinjaku ni u kraju gde selim nema u blizini velikog broja p่elinjih društava, pa nema ni unosa varoe sa strane.

Što se ti่e p่elinjih bolesti, ovakva i sli่ne tehnike p่elarenja obezbedjuju visoku sigurnost p่elara da do njih neๆe doๆi. Jednostavno, svi apitehni่ki zahvati usmereni su ka o่uvanju biološke energije p่elinje zajednice, njene optimalne snage i zamene velike koli่ine plodišnog saๆa.

Napomena: Ovo je skraๆena verzija teme, koja ๆe višestruko detaljnije biti objašnjena u mojoj knjizi u pripremi koja izlazi iz štampe verovatno po่etkom 2009. godine.