| Povratak u budućnost |
| Petak, 15 Veljača 2008 | ||||
Recenzent: Prof. dr Zoran Stanimirović, Fakultet veterinarske medicine u Beogradu Hemikalije Konvencionalna (intenzivna, savremena) poqoprivreda već godinama uništava prirodu, iscrpljuje njene resurse i narušava ljudsko zdravlje. Uništenje prirode se ogleda u značajnom nakupljanju rezidua agrohemikalija u zemljištu (zaštita bilja, veštačko đubrivo, fosilna goriva koja se upotrebljavaju pri obradi zemljišta). Pesticidi nose posebnu opasnost. Prema podacima WHO (Svetska zdravstvena organizacija) svake godine se pesticidima otruje oko tri miliona ljudi. Organizacija World Wide Fund je pre godinu i po dana objavila podatak da je analiza krvi 14 ministara Evropske unije (iz različitih zemalja) dokazala da svako od njih sadrži koktel od oko 60 veštački proizvedenih hemikalija i pokrenula kampanju pod nazivom "Detoksikacija". Predvodnik kampanje, Karl Vagner, kaže: "Postoje hemikalije koje u suštini mogu da se pronađu u svakom čoveku. Neke od njih su prestale da se proizvode još pre 30 godina, što znači da su potrebne čitave generacije da te materije nestanu iz organizma. Pronalazimo, međutim, i sve više novih hemikalija, koje nisu regulisane nikakvim propisima, a nije regulisano skoro 99 odsto hemikalija koje se nalaze oko nas. Sada konačno imamo priliku da dobijemo jedan dosledan zakon". Posebno treba pomenuti one dugotrajno zagađujuće hemikalije koje mogu da akumuliraju viši nivoi lanca ishrane (ribe, ptice, sisari i ljudi). Zato se one mogu naći i van zemlje porekla (npr. čak u arktičkim ekosistemima). Evropski parlament je 17. XI 2005. usvojio zakon o uređenju hemijske industrije koji obavezuje proizvođače hemikalija da moraju dokazati da oko trideset hiljada potencijalno opasnih hemikalija nisu štetne po ljudsko zdravlje i da, ako postoji adekvatna zamena, štetnu materiju uklone iz proizvodnog procesa. Konvencionalna poljoprivreda umanjuje i kvalitet zemljišta, jer dolazi do pada vrednosti organskog ugljenika, smanjuje se zemljišni biodiverzitet i salinizacija(zaslanjivanje). Ako se ovako nastavi, površinski sloj zemljišta će, prema američkom i nemačkom istraživanju, biti potpuno uništen za 50–100 godina. Kod konvencionalnog pčelarenja uočavamo slične pojave, jer ono što je smanjenje kvaliteta zemljišta, to je smanjenje kvaliteta pčela kroz njihovo slabljenje usled upotrebe hemikalija, a takođe i zagađenje pčelinjih proizvoda reziduama hemikalija koje se sigurno pridružuju onom "koktelu" koji preko krvi obiđe svaki čovekov organ. Ako pčelar više puta koristi ove hemikalije, rezidue će se akumulirati, najviše u vosku i biće ih sve više. Kada dođe do prezasićenja u vosku, hemikalije prelaze direktno u med. Kada su samo tri puta u toku tri godine upotrebili brompropilat, nakon 18 godina stručnjaci instituta Kirchain su našli ostatke tog preparata u vosku iz tretiranih zajednica. Pomoć pčelara se ovde ogleda pre svega u ukidanju tretmana sintetskim hemijskim preparatima na bazi amitraza, kumafosa, brompropilata, fluvalinata… Plastika i metal Jedan od većih zagađivača prirode i hrane je i plastika. Plastika se masovno koristi i u konvencionalnoj proizvodnji hrane, ali i u konvencionalnom pčelarstvu (tegle, hranilice, matične rešetke…). Izgovor za upotrebu je u većini slučajeva "cena", ali ovde dolazimo na one nevidljive troškove, jer je NJHO pre nekoliko godina objavila studiju o plastičnim materijalima koja je dokazala da je plastika izuzetno štetna po ljudsko zdravlje. Na prvo mesto je stavljen PVC (polivinilhlorid) jer sadrži najviše hlora i aditive, a vinilhlorid je kancerogena materija koja izaziva neurološka oštećenja, oštećuje imuni sistem, jetru i bubrege. Ova materija se neprestano emituje iz PVC-a prilikom proizvodnje, korišćenja i odlaganja. Na drugo mesto NJHO stavlja poliuretane koji se koriste kao izolatori, a na treće mesto dolazi polistiren koji se koristi za plastično posuđe i koji sadrži kancerogenu supstancu stiren. Četvrto mesto zauzima tvrda plastika ABS (akrilonitril-butadien-stiren) koja se upotrebljava u proizvodnji igračaka, automobilskoj industriji itd. Pored stirena opasnost ovde dolazi i od akrilonitrila koji je kancerogen, toksičan i stalno se apsorbuje disajnim putevima i putem kože. Četrnaest zemalja severozapadnog atlantika i EU je potpisalo sporazum (OSPAR) o izbacivanju svih materijala koji emituju ovako opasne materije do 2020. godine. Ovu akciju su prihvatile i podržale sve velike robne marke pre svih Ikea, Nike, Lego... Dakle, od plastike se ne umire odmah, ali sigurno je da ona može biti jedan od inicijalnih faktora za imunodeficijentne i genetski predodređene organizme, faktor koji može sprečiti udobnu starost. Mnogi pčelari drže med u metalnoj ambalaži. Med sadrži organske kiseline i izuzetno je agresivna sredina za metal. Ako se med čuva u metalnoj ambalaži dolazi do reakcije njegovih organskih kiselina i metala (gvožđa ili cinka). Tako nagriženi metal se meša sa medom i stvaraju se štetna jedinjenja koja istovremeno razaraju vitamine u medu. Humanost pčelara ogleda se u izbegavanju držanja meda u ovakvoj ambalaži. Antibiotici 1300. godine, kuga je ubila trećinu stanovništva Evrope, a mnogi danas misle da je kuga otišla u zaborav. Naučnici 1995. godine beleže slučaj mladog bolesnika sa Madagaskara koji je umro od te iste kuge. Upozorenje glasi: antibiotici nisu pomogli! Ceo slučaj je opisan u New England Journal of Medicine 1997. godine i on se smatra početkom rezistencije na antibiotike. Proizvodnja antibiotika u svetu premašuje potrebe, a oni antibiotici koji gube na dejstvu često se preusmeravaju u stočarstvo. Kada bi se krug ovde završio sve bi bilo u redu, ali mleko, med, jaja i meso opet dolaze na naš sto sa ostacima antibiotika koji su izuzetno opasni. Zašto? Kada hranu sa ostacima antibiotika koristimo godinama, naše telesne bakterije navikavaju se na male doze antibiotika i u jednom trenutku mogu izazvati, recimo, opasnu upalu pluća ili meningitis. Posebno su opasne bakterije koje izazivaju infekciju rana, a mnoge poznate bolnice su iznenađene povećanjem broja infekcija uz iste mere prevencije. Stomatolozi upozoravaju da antibiotici iz grupe tetraciklina izazivaju trajnu pigmentaciju zuba, a američki nacionalni institut za rak je objavio studiju u kojoj dokazuje povezanost upotrebe antibiotika sa povećanjem broja slučajeva raka dojke. Takođe i smrt usled rezistencije na antibiotike postaje sve realnija, pa se humanost pčelara ovde ogleda u potpunom izbacivanju antibiotika iz upotrebe i to razumom, a ne čekanjem propisa koje će nam neko "nametnuti". U januarskom broju Pčelara (2007, str. 14) mislim da je stavljena tačka na upotrebu antibiotika u pčelarstvu i oborena cela "logika" lečenja i preventive američke truleži. Biodiverzitet U najširen smislu biodiverzitet označava sveukupnu raznolikost života: biljaka, životinja, gljiva i mikroorganizama. Za glavni faktor narušavanja biodiverziteta navodi se preterana eksploatacija prirodnih resursa, izmena i fragmentacija staništa kao i naseljavanje invazivnih i alohtonih (inostranih) vrsta. Pčela je, od opisanih 827 875 (Cracraft, 2002), jedan od retkih insekata kojim je čovek ovladao i to jedino zbog materijalne koristi. Da nije tako onda bi ljubav prema organizaciji možda poklonio mravima ili mnogim drugim insektima kojima preti istrebljenje, ili bi pčele iz ljubavi posmatrao u prirodnom staništu. Napredak, kao surova ljubavnica čovečanstva, naterao je čoveka da pčeli promeni mesto i stanište, da mnoge rase preseli u područja drugih rasa terajući ih silom na prilagođavanje lokalnim prilikama, pre svega prema virusima, bakterijama (opisano oko 9 021 vrsta), klimi i flori. Neravnoteža između ukroćenih i zajednica u prirodi morala je po zakonu prirode da donese neku nevolju. Dolaskom bagera (koji je pravio nove šumske puteve) i motorne testere (koja je odsecala ogromna stabla) pčelinjoj zajednici je postalo sve teže da pronađe optimalne uslove za svoje stanište tako da vam danas samo stariji ljudi mogu pričati istorijsku priču o tome kako je šuma nekada bila česta kuća pčelinje zajednice. Trideset procenata svetskih šuma (koje predstavljaju pluća zemlje) nestalo je od 1960. godine do danas, a oko 48% svetske flore na planeti Zemlji je ugroženo. Cena Profesor Jules Pretty (Essex University) navodi da su cene konvencionalno proizvedene hrane daleko veće nego što kupci direktno plaćaju i to potkrepljuje podacima o ceni lečenja ljudi u Velikoj Britaniji, koja je u 1996. godini iznosila 2,34 milijarde funti (što je 208 funti po hektaru obradive površine). Za čišćenje vodotokova od pesticida se takođe izdvaja još oko 120 miliona funti. Tu su još i nepredvidivi troškovi pojave "superbolesti" ili "superštetočina" koje nastaju kao negativni efekat genetske modifikacije ili upotrebe hormonskih preparata, tireostatika, ali i poremećaja biodiverziteta. Bolest ludih krava je koštala oko 4,5 milijardi funti. Ovde treba napomenuti da u ovaj račun nisu ušle emocionalne i fizičke traume koje su doživljavali oboleli ljudi i članovi njihovih porodica. Velika je verovatnoća da je pojava "superštetočine" varoe rezultat prelaska sa "primitivnog" na savremeno, konvencionalno pčelarenje, posebno kada se uzme u obzir trgovina rojevima koja je doživela procvat još krajem XIX veka. Treba pomenuti da je trgovina (možda ne u tolikom obimu) bila i ranije prisutna, sa velikom verovatnoćom da je baš iz Azije bilo moguće preneti pčele, posebno ako se uzme u obzir da je kroz vekove Kina bila jedna od većih trgovinskih zemalja. Postoje podaci (Tanabe&Tanaki, 1986) da je još 1872. godine varoa nađena na evropskim pčelama u Japanu, koje su tamo uvežene verovatno mnogo pre nego što je varoa uočena na njima. Pčelari u svakom slučaju i dan danas otplaćuju rate ovog dugoročnog kredita koji je nastao u trgovini sa prirodom, a sama rata kredita raste u zavisnosti od svake nove trgovine (npr. novac za lečenje od posledica narušavanja zdravlja). Tabela 1 daje prikaz cena meda na veliko i malo, proizvedenog na konvencionalan način ne računajući kasniju cenu plaćanja "kamata". Treba pomenuti da cene manje više variraju iz godine u godinu. Tabela 1 Konvencionalna proizvodnja hrane nema "viziju zdravlja" jer ona za račun kratkoročnog rešenja stvara dugoročne probleme. Vizija zdravlja podrazumeva postojanje svesti da će ono što udahnemo i pojedemo danas direktno uticati na zdravlje, ne odmah sutra, nego nešto kasnije. Razumljivo je da ljudi uzimaju za ozbiljno samo ono što se odmah desi, ne računajući na troškove i probleme nekog budućeg vremena, ali nije razumljivo da osim našeg ugrozimo i tuđe zdravlje. Viziju zdravlja guši nerazumevanje i stalno pitanje zašto se odmah ne zabrani sve što je štetno? Mnoge stvari zabraniti znači mnoge porodice ostaviti bez posla, decu bez hleba, pa je to jedan od glavnih razloga što mnogi idu putem uticaja na razum, a ne silom zakona. EU procenjuje da zdravlje nema cenu, ali vodi računa i o drugoj strani medalje pokušavajući da jednom vrstom balansa reguliše probleme dok se ne izvrši preorijentacija. Procenjuje se da će novi troškovi po jednoj hemikaliji iznositi oko 100 000 evra i da će zakon o uređenju hemijske industrije ugroziti oko 5 000 000 ljudi u EU koji rade u hemijskoj industriji. Cena jeste velika, ali kada bi i poslednja biljka nestala i kada bi se zatrovala poslednja reka, riba i poslednji kubik vazduha, onda bi nam preostalo jedino da pojedemo naš novac koji smo zaradili na uštrb svega. Organska proizvodnja hrane i pčelarstvo Organska proizvodnja hrane isključila je mineralna đubriva i pesticide, nitrate i nitrite, hormonske preparate, genetski modifikovane organizme, teške metale i potencijalno toksične elemente, sadni materijal proizveden na konvencionalan način, antibiotike i druga hemioterapeutska sredstva u veterini. Jednim od pionira organske proizvodnje hrane smatra se J. I. Rodale koji je još 1940. godine počeo eksperimentisanje sa organskom proizvodnjom. Prvi organski proizvod pripisuje se Paul Keene-u (1946). NJegov voćnjak jabuka je proizveo prvi proizvod pod nazivom "organski". A onda je sve nekako mirovalo do 1989. godine kada je izveštaj pod nazivom "Alarm" uticao da se poveća nadzor nad proizvodnjom jabuka (zbog kancerogenosti) u SAD. U SAD se smatra da je to izazvalo nagli rast organske proizvodnje i jednu novu eru u proizvodnji hrane. Svet se počeo buditi i od početka devedesetih do danas, rast broja organskih farmi i poseda je u neverovatnoj ekspanziji (slika 1, 2, 3). Počela je i proizvodnja lekova sa natpisom "organic". Godišnji prirast poseda pod organskom poljoprivredom u Francuskoj, SAD i Japanu iznosi oko 20%. SAD beleži 2000. godine najveći godišnji rast tržišta organskih proizvoda i to sa vrednosti 6,5 biliona dolara u 1999. godini na 8 biliona u 2000. godini. U Evropi se sve više traži hrana sa etiketom "organic", a prema podacima FAO (FOOD AND AGRICULTURE ORGANIZATION OF THE UNITED NATIONS) i cena organske hrane je u stalnom porastu. Iz izveštaja FAO za Francusku (slika 4) jasno se vidi da su cene nekih proizvoda u 2002. godini više nego duplo porasle u odnosu na 1996. godinu. Savet Evropske Unije je 19. jula 1999. godine Uredbom br. 1804 regulisao način i uslove za organsko pčelarstvo, a 24. avgusta 2000. godine uredba je stupila na snagu. Ukratko, mora se voditi računa o poreklu pčela i sposobnosti da se pčele prilagode lokalnim uslovima. Protiv varoe je dozvoljena upotreba samo oksalne, mravlje, mlečne i sirćetne kiseline kao i timola, kamfora, mentola i eteričnih ulja. Nema antibiotika, plastike, metala i drugih hemikalija osim navedenih. Opširnije o ovim propisima možete pročitati u knjigama "Ekonomičnost i marketing u pčelarstvu" (R. Živadinović, 2002, str. 169), "Pčelarstvo" (J. Kulinčević, 2006, str. 174) i "Priručnik o dobroj pčelarskoj praksi" (R. Živadinović, 2007, str. 73). Organski med u Nemačkoj 2007. godine košta neverovatnih 17,33 evra po kilogramu (6,5 evra za 375 g, slika 5), a prodaje ga čak i Zambija i to po ceni od oko 17 $ po kilogramu. Trenutno najveći problem za organsko pčelarenje u Srbiji je to što se zahteva kompleksan regionalni pristup. To je i opravdan zahtev, jer pčelinji proizvodi ne mogu biti organski ako u okruženju pčelinjaka ne postoji ratarska, voćarska i stočarska proizvodnja na organski način ili je u okolini samo samoniklo rastinje koje se ne tretira bilo čime. Po tendencijama okolnih zemalja realno je očekivati da to u bliskoj budućnosti neće predstavljati veći problem. Pčelari koji sutra žele da uđu u program organske proizvodnje moraju početi ulagati u sebe, pre svega u znanje i navike koje sigurno nisu nepromenljive. Navika držanja slabih zajednica naprosto mora iščeznuti. Po propisu EU nije dozvoljeno preterano slabljenje zajednica prilikom rojenja, a svaka veća razlika u jačini zajednica otežava i umanjuje efikasnost same kontrole, pre svega varoe. Značaj zajedničke borbe protiv bolesti Pored velike ekonomske štete koju su pčelari pretrpeli, dolaskom varoe nastupila je nova "hemijska era" u pčelarstvu. "Lečenje" nozemoze, američke truleži i krečnog legla takođe nosi opasnost ostavljanja ostataka antibiotika. Treba biti svestan kasnijih rizika i cene, a pogotovo što se maskiranjem bolesti antibioticima može direktno uticati na širenje bolesti, ne samo na svom, nego i na susednim pčelinjacima. Postoje pčelari koji žive od pčela, pčelari koji dopunjuju buxet od pčela i pčelari čija egzistencija ne zavisi od pčela. Iskustvo pokazuje da su za širenje bolesti na jednom epizootiološkom području ovi poslednji najodgovorniji, jer ih druge obaveze sprečavaju da mnoge stvari oko pčela urade kada treba i kako treba. Takvima je potrebna odlučnost da se u interesu pčelarstva okrenu gajenju pčela kako bi živeli samo od njih, ili da kupuju pčelinje proizvode od novca koji im donosi osnovno zanimanje, pa će i na taj način dati doprinos unapređenju pčelarstva u našoj zemlji. Posebno je opasna ona grupa pčelara koja pokušava da leči pčele od zaraznih bolesti na neki svoj način i nekom svojom isprobanom, ali naučno nepriznatom metodom. Ovde treba pomenuti i odgovornost onih koji obrazuju pčelare. I pored strožijih kriterijuma, i dalje se na spisku predavača SPOS-a nalaze pčelari koji na predavanjima iznose naučno nepotvrđene ili čak potpuno netačne konstatacije i preporuke. Zajednička borba protiv varoe Na nivou zemalja Evropske Unije je početkom 1998. formirana Evropska radna grupa za integralnu (jedinstvenu) borbu protiv varoe. Grupu sačinjavaju vodeći svetski i evropski naučnici iz oblasti pčelarstva, a pre svih NJolfgang Ritter, Ingemar Fries, Ralph Büchler, Klaus NJallner, Anton Imdorf, Mark Colin, Antonio Nanetti, Seppo Korpela, Gerhard Liebig i mnogi drugi, trenutno njih 38. Cilj grupe je proizvodnja ekološki čistih pčelinjih proizvoda, smanjenje gubitaka i smanjenje upotrebe lekova jer i upotreba organske hemije takođe iscrpljuje naše pčele. Na osnovu radova i referenci ovih naučnika, na slici 6 je dat koncept ekološke kontrole varoe sa kalendarom radova u toku godine koji ima za cilj da pomogne onim pčelarima koji će sutra poželeti da budu organski proizvođači pčelinjih proizvoda. Oni koji imaju nevericu prema utvrđivanju procenta zaraženosti, a koji se bazira na iskustvu nemačkih stručnjaka, mogu (dok ne steknu sigurnost) uvesti neku vrstu sopstvene „sigurnosne kontrole“ nad manjim brojem zajednica određenim akaricidom. Poslednje dve godine, zajednice sam tretirao samo oksalnom kiselinom (uz dve biotehničke metode), ali treba znati da na zaraženost utiče i skup različitih unutrašnjih i spoljašnjih faktora. Postoje faktori na koje pčelar ne može uticati, ali postoje i oni faktori na koje pčelar direktno utiče (pre svega se misli na neke spoljašnje faktore). Unutrašnji faktori se pre svega odnose na reprodukciju varoe i ponašanje jedinki unutar zajednice što utiče na smrtnost varoe. Reprodukcija zavisi od plodnosti ženke, dužine perioda od zatvaranja ćelije sa leglom do izvođenja pčele i atrakcije prema trutovskom leglu (što zavisi od više faktora: ishrana trutovskih larvi, doba godine…). Ponašanje unutar zajednice se odnosi na uzajamno i samočišćenje pčela od varoe, na higijensko ponašanje koje se ogleda u otklapanju i uklanjanju zaraženih ćelija sa leglom kao i na odbrambenu sposobnost stražarica. Na ove faktore se može uticati jedino odabirom, što zahteva mnogo znanja. Pod spoljašnjim faktorima podrazumevamo pre svega gustinu zajednica po kvadratnom kilometru, širenje varoe horizontalnim i vertikalnim prenosom, ali i uginuće/gubitak varoe van košnice. Posebnu pažnju treba obratiti na gustinu zajednica po kvadratnom kilometru. Ako imamo 10 ili više društava po kvadratnom kilometru, onda moramo biti obazrivi, jer možemo očekivati veliku zaraženost varoom (Ritter). Rizik u područjima sa velikim brojem zajednica može se smanjiti zajedničkim delovanjem pčelara, pre svega zajedničkim zimskim tretmanom. Brzina prirodnog širenja zaraženosti je kod nas procenjena na oko 6 km godišnje, što ukazuje na to da bi obazrivost kod nas morala biti i nešto veća, jer je u Nemačkoj brzina 2–3 km godišnje. Na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza brzina širenja je iznosila 6–11 km za tri meseca (De Jong, 1982). Ritter i Leclerclj (1987) upozoravaju da nezaražene zajednice neobično brzo povećaju populaciju varoe ako se u radijusu od 2 km unesu zaražena društva. Varoa naleće, ulazi sa pčelama i prelazi sa pčele na pčelu kada se ove nađu u istoj košnici ili na istom cvetu. Utvrđeno je da varoa preživljava na cvetovima biserka, crvene i bele deteline, a najduže na maslačku i to čak 144 časa, uz mogući uspešan povratak na pčelu u toku 5 dana (Hartnjig i Jedruszuk, 1987). Na ovo se nadovezuje i ispitivanje koje je sproveo Kevan (1990) koji izveštava da su na Floridi našli varou na cveću uvezenom iz Južne Amerike, dok Pettis (2003) izveštava da je u Xorxiji nađena živa varoa na cveću uvezenom iz Holandije. Međutim, još ne postoji potpuno istraživanje o varoama nađenim na cveću u blizini zaraženog pčelinjaka što direktno utiče na širenje, u ovom slučaju vertikalnim prenosom, gde je vektor prenosa cvet, pa ovo treba smatrati realnom opasnošću. Horizontalni prenos je takođe opasnost na koju može da se utiče, posebno prenošenjem ramova što nosi opasnost rasta adaptivne vrednosti jedinke varoe, a pre svega plodnosti koja direktno utiče na reprodukciju. U horizontalni prenos spadaju naletanje i tiha grabež. Sakofsy (1990) je provocirajući grabež utvrdio da se za samo 2 sata 14% varoa prenese iz napadnute u "pljačkašku" zajednicu. Potencijalne opasnosti koje dolaze od naletanja i tihe grabeži su realne, pa je zato veoma važno držati sužena leta tokom godine uz vertikalni sistem odbrane (otvor da se nalazi u vertikalnoj ravni, na telu plodišta), a zajednice držati na rastojanju od najmanje jednog metra (Büchler, 2002). Navika broj jedan, bez koje koncept nema smisla, je prestanak gajenja slabih zajednica. Termini su usaglašeni sa klimatskim uslovima u većem delu naše zemlje, a za svaku promenu stoji odgovarajući opseg u kojem se mogu izvršiti navedene radnje. Uzet je u obzir i tehničko-ekonomski aspekt jer je autor uočio da mnogi pčelari posustaju pred preprekama koje se javljaju pri alternativnim metodama lečenja pčela. Ovde se pre svega misli na dodatne troškove kao što su letvice na ramu građevnjaku ili kese za primenu mravlje kiseline, kao i opremu koja se javljala kroz razne preporuke pojedinaca i/ili naučnika. Druge vrste prepreka mogu biti neodgovarajuće podnjače pri utvrđivanju prirodne smrtnosti varoe, strah od kiselina ili lenjost. Takođe se treba pridržavati mera opreznosti prilikom upotrebe navedenih kiselina. Treba reći da jedan ovakav koncept zahteva pre svega disciplinu pčelara koja se ogleda u poštovanju navedenih termina i radnji. Isecanje trutovskog saća iz rama građevnjaka neće imati efekta (Kulinčević, 2006) ako prethodne zime nismo očistili pčele od varoe. Wolfgang Ritter (i ne samo on) tvrde da broj varoa zaostao nakon zimskog tretmana mora biti manji od 50 jedinki. Ako se držimo koncepta celogodišnje kontrole varoe onda je veoma verovatno da pri zimskom tretmanu oksalnom kiselinom neće otpasti više od 100 varoa po zajednici (što znači da ih je u košnici ostalo svega desetak). Po Ritter-u tada ne sme pasti više od 500 varoa (ako se uzme u obzir da je donja granica efikasnosti oksalne kiseline 90%). Takođe treba napomenuti i važnost oduzimanja dela varoa i smanjenje ugla krive reprodukcije putem rojenja kao druge biotehničke metode u konceptu. U konceptu je dat akcenat na "paketno" rojenje, a treba navesti i mogućnost ranog prolećnog rojenja putem odvajanja nastavka koristeći isključivo zdrave zajednice. Kao alternativa mravljoj kiselini ostavljen je Apiguard kao novi preparat na našem tržištu, koji je znatno jednostavniji i bezbedniji za upotrebu od mravlje kiseline, a varou obara sa mnogo većim stepenom sigurnosti. Kod određivanja procenta zaraženosti veoma je bitno da se pčele stresaju u plastičnu teglu do pola napunjenu rastvorom deterxenta i vode, a da se po stresanju pčela dolije rastvor u teglu. Tegla se potom uveže u ram centrifuge, najbolje debljim i jačim gumicama koje se lako nalaze, i okreće se oko 30 minuta. Kontrolni papir je najbolje napraviti od hamera koji se može naći u skoro svakoj knjižari. Na njemu iscrtati kvadrate 5×5 centimetara zbog lakšeg brojanja. Da bi se lakše čistio i duže trajao, može se sa jedne strane oblepiti širokom lepljivom trakom. Pčelari koji se budu pridržavali ovog koncepta, vrlo brzo će biti iznenađeni spoznajom da su ranije tretirali i slabili svoje pčele, a da za tim nisu imali nikakve potrebe. Uveriće se i da uopšte nije bilo komplikovano dobiti čistiji pčelinji proizvod koji pre svega čuva zdravlje potrošača. |
||||
