Žaoka

Foto: Dejan Kreculj

Kao ruža trnom, pčela se u svetu koji je okružuje brani žaokom. Kako najviše kontaktira upravo sa svojim srodnicima, insektima, pčelinji žaočni aparat je sazdan da može da im probije hitinski oklop i tako eliminiše protivnika. Otrov kojim raspolaže spada u grupu jakih i blizak je zvečarkinom ali, s obzirom da radilica može da ubrizga svega 0,1 mg, za velike životinje pa i čoveka to je zaista zanemarljiva količina. Istina, u životinjskom svetu ima i onih koji za ovu vrstu otrova ne mare - to su kornjače, zmije, žabe, jež, medved i čaplja. Na njih pčelinji otrov ne deluje.

Razumljiva je biološka izbalansiranost otrova koja je usmerana ka odbijajućoj nameri pčela prema neprijateljima koji nisu insekti, jer bi jačim intenzitetom izazvale njegovo ubijanje i sebi stvorile problem sa lešom, s obzirm da ga ne jedu, a ne mogu ni da ga iznesu. Oblaganje propolisom je samo saniranje stanja, ali nije trajno rešenje. Zato prvenstveno bocka - odbija, ali ne ubija.

Za razliku od drugih pčelinjih proizvoda, apitoksin je u potpunosti čist proizvod samog organizma pčele. Luči se iz dve nepravilno naborane žlezde cevastog oblika koje se nalaze u osnovi pčelinjeg stomaka. Veća žlezda izlučuje sekret kisele reakcije koji se sakuplja u rezervoaru kruškastog oblika, dok je izlučevina male žlezde bazne reakcije. U korenu kanala žaoke gornji kraj rezervoara se otvara i na tom mestu se uliva sekret male žlezde. Posle mešanja ova dva sastojka ukupna reakcija pčelinjeg otrova je ipak kisela, sa vrednošću pH od 4,5 do 5,5 s obzirom da je znatniji udeo u lučenju velike žlezde.

Kakva je reakcija čoveka? Prema nekim statistikama oko šest procenata ljudi ne mogu da steknu imunitet na pčelinji ubod, dok ih je oko jedan posto alergičnih. Istorija kaže da je još u antičkim vremenima, za vladavine legendarne Kleopatre nad podanicima osudjenim na smrt kazna izvršavana ubodima insekata sličnim pčelama. Medjutim, i prosečnim informisanim gradjanima poznato je da je pčelinji otrov blagotvoran kod reumatizma i sličnih bolesti. O tome Chrles Mraz u "Health and the Honeybee" (Queen City Publications, 1995) na strani 46. kaže: "Terapija pčelinjim otrovom je klasičan primer homeopatskog principa, kod kojeg koje su supstance koje izazivaju stanje sa simptomima bolesti zapravo lekovi za tu bolest. Reumatske bolesti imaju za posledicu otekline, bolove i zapaljenja. Pčelinji ubod izaziva iste takve simptome. Ubodi stimulišu imuni sistem da savlada zapaljenje izazvano pčelinjim otrovom, istovremeno oslobadjajući simptoma reumatske bolesti. Terapija pčelinjim otrovom stimuliše imuni sistem putem hipotalamusa, hipofize i nadbubrežnih žlezda. Ovaj terapeutski učinak više je stimulativan nego supresivan na imuni sistem, potpuno suprotno od efekata mnogih drugih lekova."

Srećom, blagotvornost pčelinjeg otrova nije samo kod reumatskih bolesti. Ono što je malo poznato je da se on koristi u lečenju izuzetno opake bolesti koja poput jahača Apokalipse masovno kosi najbolji i najperspektivniji deo čovečanstva - narkomanije.

Reč je o programu "Apitox" koga sprovodi The International centre for traditional and alternative medicine "API" - the leading apitherapeutical department, the "APITOX" programme in the treatment of narcomania, 86 Svoboda st., Chelyabinsk, Russia, e-mail: Ova email adresa je zaštićena od spam robota, nije vidljiva ako ste isključili Javascript . Na WEB-stranici ovog Centra (http://www.api-centre.ru) kažu: "Sklupčan, sa natučenom kapuljačom, pognute glave, sa cigaretom, uznemiren, često ćutljiv, specifičnog mirisa. Ako vidite takvu osobu, budite sigurni - to je narkoman. To je jedan od onih koji "žive" u drugačijem svetu, za koje je tama uobičajeno okruženje, koji su svetlost ostavili za sobom."

Ponudjeni tretman i cela rehabilitacija zasnovani su na uticaju pčelinjeg otrova, aktivnih peptida životinjskog porekla (apamin, melitin, adolapin, secapin, kardiopep, MCD - peptid itd.), a takodje i enzima (fosfolipaza A, hialuronidaza). Raznovrsnost njihovih efekata je odredjena polifunkcionalnošću i uticajem na različitim strukturnim nivoima: ultrastrukturalnom, ćelijskom, nivou tkiva i organa.

Osim apiterapeutskih, u Centru koriste i veliki broj drugih tehnika. Cilj im je da obnove pogled na svet pacijenta, promene raspoloženje, ćud, daju perspektivu životu, preobrate ih u nove gospodare svoga života.

Tretman se sprovodi stacionarno u trajanju od 10,15 ili 20 dana. Grupa specijalista radi sa svakim pacijentom posebno u savremnim, komfornim uslovima, što je veoma bitno, jer u ovakvom tretmanu i rehabilitaciji ne sme da bude ništa sitnica, svaki nered može da upropasti postignuto, kažu doktori.

Medjutim, iako se podrazumeva da nema meda bez uboda, nije uvek tako - ima pčela koje ne bodu, ne zato što su mirne, nego što nemaju čime. Davno pre nego što su Evropljani doneli medonosnu pčelu Apis mellifera u Ameriku, piše Science daily od 16. juna 2005, pčelari drevnih Maja snabdevali su se medom iz tropskih šuma gde su u deblima živela društva pčela bez žaoka. U današnje vreme, naučnici sa Colegio de la Frontera Sur u Quintana Roo u Meksiku i Smithsonian Tropical Research Institute (STRI) u Sjednjienim Državama upozoravaju na preteću opasnost od nestanka ove vrste na Jukatanu kao posledicu promene rasne strukture.
Kako kaže David Roubik, kada su otpočeli praćenje pčelara koji rade sa domaćim pčelama bez žaoke osamdesetih godina, utvrdili su stanje od preko hiljadu košnica, ali 1990. bilo ih je oko 400, a 2004. samo 90. pa ako se ovaj trend nastavi vrlo je izvesno da će one kao vrsta nestati sa prostopra Jukatana do 2008. godine. Pet hiljada godina Maje su bili savršeni praktičari na pčelinjacima, a med im je bio osnovni proizvod iz šuma: kao zasladjivač, kao antibiotik i kao sastojak njihove verzije medovine. Maje, kao i druge kulture iz tropskih šuma radili su sa pčelama meliponine širokih tela koje su davale raznovrstan med. Najomiljenija im je bila, istovremeno i najproduktivnija vrsta, Melipona beecheii, 'Xunan kab', poznate i pod nazivom "royal lady". Ova pčela po mnogo čemu je čudna, ne samo što nema žaoku već, izmedju ostalog, matice uzgaja u ćelijama radiličkog legla, a mogu se prepoznati po tome što imaju sitnije glave.
Od oko 500 vrsta pčela bez žaoke koje žive u tropskim krajevima Melipona beecheii je jedinstvena po tome da se tradicionalno uzgaja. Pčelari Maja dele postojeća društva u zavisnosti od potreba povećanja pčelinjaka i proizvodnje meda. U tradiciji Maja sveštenici sakupljaju med pčela bez žaoka kao deo religiozne ceremonije dva puta godišnje, ubijajući društva pri tome. Ali, pčelarstvo se brzo prilagodilo globalnoj monokulturi. Pčele donete sa strane proizvode više meda i zato su ekonomičniji izbor za pčelare. One koje nisu gajene, koje su još uvek ostale slobodne u prirodi, nestaju iznurene gladju zbog seče šuma, njihovog proredjivanja i uragana koji im umanjuju potrebnu pašu. Ni gajenim društvima nije sjajna perspektiva, jer je mnogo pčelara na Jukatanu starih ljudi koji žive u seoskim područjima gde nema ko da nasledi njihovo znanje, posebno, kako se umnožavaju pčele deljenjem. Kao pomoć, Rogel Villanueva-Gutierrez, sa Stephen Buchmann-om, Arthur James Donovan-om i Roubik-om objavili su ilustrovani priručnik na španskom i jeziku Maja u kojem su korak po korak objašnjeni postupci gajenja pčela bez žaoke.

 Autor: Dejan Kreculj