Autor: Prof. Đoko Zečević,dipl.oecc.               
                Ova email adresa je zaštićena od spam robota, nije vidljiva ako ste isključili Javascript
               www.zlatarpcela.org.yu

Specifičnosti stacioniranog pčelarenja u brdsko-planinskom području

U dostupnoj pčelarskoj literaturi uglavnom se piše o tehnici pčelarenja u ravničarskim krajevima, gde su uslovi pčelarenja potpuno ili gotovo identični. Međutim, brda i pašnjaci preko 800 ili 1.000 m/nm se retko opisuju. Iako važi krilatica prof. Živanovića, Josipa Belčića, a i drugih pčelarskih autora - da med na osovini rodi, što je apsolutno tačno, mnogo je pčelara koji žive i gaje pčele na ovim, a i daleko većim visinama.
To su uglavnom stacionirani pčelinjaci sa zajednicama do tridesetak društava, često i manje, kako bi se reklo - uz  kuću,  pretežno sa košnicama tipa DB. Još, ako su u pitanju mladi ljudi, onda im je neophodna pomoć u preporuci izbora tehnike pčelarenja, koja se dosta razlikuje od one ( ili onih ) u nižim ravničarskim krajevima.
U čemu se ogleda ta razlika?  Svakako da sve pčele na svetu imaju svoja  pravila  ponašanja i samoorganizacije, bilo da su na planini ili u ravnici. Dakle, po tom pitanju posebne razlike nema. Ali zato postoji ogromna razlika u vremenskim terminima rada sa pčelinjim zajednicama, pripremama za zimovanje, pripremama za glavnu pašu, samo skidanje meda, narojavanje, uzgajanje - proizvodnja kvalitenih matica i dr.
Iskusni pčelari znaju da je u tehnici pčelarenja nekada velik i jedan sat, a kamo li jedan dan. Zbog toga bi bilo neophodno (ako ni zbog čega, a ono zbog pčelara početnika) u pčelarskim publikacijama, a naročito na stručnim seminarima istaći vremensku terminologiju svih radnji pčelara u brdsko-planinskim područjima, kako ne bi doživljavali sudbinu pčelarske 2004., 2005. i 2007. godine, kada su na ovim visinama, zabeleženi ogromni gubici pčelinjih zajednica.
Pored klimatskih uticaja, za verovati je da je do ovih gubitaka došlo i zbog niske edukovanosti pojedinih pčelara.
Ovde pre svega mislim na neophodno poznavanje biološkog kalendara razvoja i života polenarica i nektarica u sopstvenom okruženju.
U razgovoru sa iskusnim pčelarima brdovito-planinskih područja gde je nadmorska visina pčelinjaka i do 1.500 metara, uočio sam niz radnji na pčelinjacima, koje su specifične i mogu se unificirati, naročito za područja preko 1.000 m/nv.
Koje su to specifičnosti? 
Pre svega način pripreme pčelinjih zajednica za zimovanje (prihrana, tretiranje i dr.), radnji u toku zimovanja, vrlo karakterističan prolećni razvoj (dženarika cveta krajem aprila ili početkom maja), priprema za planinsku pašu, kao i sam period livadske i šumske paše kao i cedjenje meda.
Poredjenja radi, trebalo bi da se zna da razvoj flore do 200 m/nv omogućava skoro istovetne rokove i termine radnji i zahvata  u pčelinjem društvu;
Visina od 200 do 400 metara takodje obezbedjuje mogućnost, ako ne istovetnih, a ono u kratkom vremenskom intervalu, sličnih zahvata u pčelinjem društvu.
Sve dalje visine na kojima se nalaze pčelinjaci, zahtevaju terminološki i vremenski različite intervencije u pčelinjem društvu.
Na osnovu mog dugogodišnjeg iskustva u pčelarenju na brdsko-planinskom području mogu ustvrditi da na svakih 100 m/nv  (iznad 400m/nv), vremenski razvoj medonosne flore kasni za oko tri dana.
Ova činjenica je na nadmorskim visinama od preko 1000 metara vidno izraženija.
Ako prihvatimo ovako gledanje, onda su specifičnosti brdsko-planinskog pčelarenja pre svega izraženije u gubicima pčelinjih zajednica u zimsko-prolećnom periodu, a značajnije se ogledaju u vremenskim terminima:
- početka polaganja jaja;
- prvog pregleda;
- utopljavanja i ventilacije;
- prihranjivanja;
- proširivanja gnezda;
- stimulaciji;
- zahvata i radnji u voćnoj paši;
- proširivanju prostora (delokaciji);
- sprečavanju rojenja;
- vrcanju meda;
- tretiranju protiv grinja;
- radjanju zimskih pčela;
- jesenjoj prihrani;
- zazimljavanju.
 No, u ovom tekstu samo bi kratko animirao pitanja na koja mnogi mladi pčelari, i ne samo oni, traže odgovor. Kada i kako započeti sa intenzivnim pripremama pčelinjih zajednica za uspešno zimovanje? Ovde se naročito javlja dilema, kada sprovesti tretman protiv varoe?, kada se vrcanje meda (zbog tihe i duže livadske paše), obavlja kalendarski kasnije. Šta učiniti ako heljda i druge medonoše zamede u avgustu, pa se obavi još jedno cedjenje meda?
Dakle, pčelari su upućeni na tretmane raznim hemijskom sredstvima, iako to u medobranju ne bi nikada trebalo raditi, a uz to nisu ni dovoljno edukovani za primenu mravlje kiseline (ustvari, više se plaše rada sa istom).
Ram gradjevnjak je donekle spas. Međutim, mnogima je  žao da maltretiraju - iznuruju pčele, čime čine veliku grešku, jer ovaj način čišćenja od varoe je dosta uspešan.
Ako uz to primenimo i mravlju kiselinu nakon cedjenja livadskog meda i pripreme za heljdinu pašu, pa eventualno i uz cvetanje heljde, postižemo biološki tretman protiv varoe i zadovoljavajuću čistoću meda. Postupak se vrši  manjim brojem tretmana, nižom koncentracijom mravlje kiseline, a prateći efekte na belom papiru postavljenom ispod  mrežaste podnjače.
Pošto je amitraz, odnosno mitak, dosta zastupljen kod pčelara koji se nisu osposobili za tretmane sa organskim sredstvima (govorim o brdovito-planinskim područjima), mnogi pribegavaju da obave ovaj tretman odmah nakon prvog cedjenja, a potom stavljaju nastavke za heljdu i kasniju korovsku pašu, sa čime se ne bih složio, jer je karenca u toku.
Pa, ako već pčelari rade sa amitrazom (većina ili svi, što je sigurno tačno), kada to učiniti da bi zimska pčela ušla u zimu neoštećena? Dakle, ako urade ram gradjevnjak najamnje dva do tri puta u sezoni, i jedan dugi tretman mravljom kiselinom, onda amitraz mogu primeniti u drugoj polovini avgusta meseca, ili početkom septembra, o čemu bi se moglo još razgovarati. Ovo samo tamo gde koriste i drugu pašu (heljda , sjeruša, ornjice i sl.).
Pojavom Apiguarda, mnogim pčelarima je laknulo, ali to nije slučaj sa pčelarima brdovito-planinskih područja?
Razlog je taj što se ovaj lek ne može primeniti u julu mesecu, pa nekada čak i do kraja avgusta (zbog specifičnosti njegove primene), a medobranja nisu obavljena.
O Apiguardu i njegovoj primeni u brdovito-planinskom području trebalo bi uraditi posebnu teorijsku i "iskustvenu" analizu.
Velika nepoznanica je pitanje radjanja tzv. zimskih pčela na brdsko-planinskim prostorima. Neki predavači tvrde da se one radjaju već u junu (Šljivić, 2004.), a neki tvrde  da se rađaju u julu. No, kada god da se radjaju, bitno je pitanje kako i na koji način sa tim pčelama dočekati prolećni razvoj ( koji na planini intenzivnije teče tek u aprilu, pa čak i u maju mesecu)?
Kako se izboriti sa medljikom koja zna na ovim prostorima da krene i u septembru? Šta se dešava sa pčelinjim zajednicama koje imaju leglo i krajem oktobra? Zašto pčelari u januaru i februaru nalaze masu uginulih pčela na podnjačama svojih košnica? Itd.....
Sve je lako pričati, ali nije lako praktično ostvariti. To se pokazalo na ogromnim gubicima u protekloj pčelarskoj godini ( 2007.), kojoj bi predavači koji dolaze na ova područja, trebali posvetiti najveću moguću pažnju.
Ovo je samo načeto pitanje o kojem se  na predavanjima koja ja organizujem može čuti detaljna tehnika pčelarenja na brdsko-planinskim prostorima, uporedjena sa razvojem i tehnikom pčelarenja u ravničarskim krajevima (osim na Zlataru, imam pčele i na području Dragačeva 400m/nv).

Galerija fotografija......