Autor:
Prof.dr.sci. Jovan Kulinčević
Apicentar, Beograd
 

Matični mleč je jedan od najvažnijih proizvoda kineskih pčelara. Od osamdesetih godina prošlog veka kontinuirano je vršena, godinu za godinom, uspešna selekcija visoko produktivnih pčela na povećano lučenje matičnog mleča.

U ovom tekstu biće dat prikaz napisa objavljenog u časopisu American Bee Journal za mart 2003. godine, koji je potpisao prof. dr Jianke sa Univerziteta Hangzhou. Pošto se on i lično bavi praktičnom proizvodnjom matičnog mleča, uglavnom je dao opis rada na svom pčelinjaku, ali dodaje da je to široka praksa prihvaćena od strane većine kineskih pčelara. Jer, da nije tako, ne bi se kineska godišnja proizvodnja mleča kretala između 2 500 i 3 000 tona, što je polovina srpske proizvodnje, ali ne mleča, nego meda!

Kineski pčelar koji raspolaže stručnom osposobljenošću za proizvodnju matičnog mleča, ako prosečno godišnje po pčelinjem društvu proizvede od 5–7 kg mleča, to se smatra neophodnim da bi se rad isplatio. Profesor kaže da je on još 1997. imao 10 kg matičnog mleča po pčelinjem društvu i dodaje da želi da podeli to svoje iskustvo sa drugim pčelarima zainteresovanim za ovu vrstu privređivanja.

Da bi se postigli vrlo visoki prinosi matičnog mleča, moraju se poznavati osnovni uslovi proizvodnje. Pod tim se podrazumevaju sledeći faktori: jaka pčelinja društva, obilna snabdevenost hranom, odgovarajući toplotni režim, optimalna starost larvi za presađivanje, specijalna oprema za presađivanje, specijalna oprema za sakupljanje mleča i, ono najvažnije, naučno zasnovani rad sa pčelinjim društvima. Međutim, najvažniji faktor je matica. Prof. dr Jianke tvrdi da je na isti način radio sa pčelama u ranijim godinama, ali je njegova prosečna proizvodnja po pčelinjem društvu u osamdesetim godinama prošlog veka bila samo 2 kg; u ranim devedestim 3–4 kg, a 5–6 kg u kasnim devedesetim. U 2003. godini prosek je iznosio 10 kg po košnici. Smatra da je za takav napredak najzaslužniji kvalitet matice.

Kao prvo, počelo se sa odabiranjem matica iz pčelinjih društava koja su davala više matičnog mleča. Tako je rađeno iz generacije u generaciju uz korišćenje izolovanih sparivališta, veštačkog osemenjivanja matica i molekularne biologije. Ovako stvorene selekcione linije sa visokom proizvodnjom matičnog mleča sada imaju stabilnu naslednost ove proizvodne osobine. Ako imate ovako dobre matice, drugi troškovi kao što je dodatna ishrana, malo koštaju u odnosu na dobit od visoke proizvodnje mleča.

Pčelinjaci čija je glavna namena visoka proizvodnja mleča treba da imaju i održavaju selekcione linije za takvu proizvodnju. Te linije treba da su produktivne, kako pri povoljnim, tako i nepovoljnim pašnim uslovima. U isto vreme mora se obraćati pažnja na kvalitet matičnog mleča. Poslednjih godina selekcijom su dobijene linije pčela koje pored visokih prinosa daju mleč sa visokim sadržajem masnih kiselina koje su nosioci najvažnijih pozitivnih bioloških karakteristika ovog pčelinjeg proizvoda.

Koji je najoptimalniji način da se dođe do ovakvih linija? Uopšte uzevši, veoma je teško vršiti selekciju na visoku proizvodnju matičnog mleča u kratkom vremenskom periodu, pogotovu ako se to radi na neizolovanim pčelinjacima. Zbog toga je najbolje nabavljati takve matice od za to specijalizovanih odgajivača.

U 2001. od svojih pčelinjih društava profesor je dobio po pčelinjem društvu za 72 sata u proseku 250 g matičnog mleča. Sve je rađeno na isti način kao i ranijih godina, izuzev matica. Od 30. jula do 17. avgusta u 16 proizvodnih ciklusa sakupljen je mleč od 10 pčelinjih društava. U toku jednog meseca, po pčelinjem društvu dobijena su 2,5 kg mleča, a za pet meseci to iznosi 12,5 kg. Zbog toga je prosek od 10 kg proizvedenog mleča po pčelinjem društvu uobičajeno u pčelarskoj praksi Kine. To će reći da se od 30 pčelinjih društava može u toku sezone dobiti 300 kg matičnog mleča (nije previd u pogledu nula – primedba autora teksta).

Profesor Jianke dalje iznosi kako se dolazi do ovakvog cilja. On koristi standardne LR košnice. Jedina razlika je u tome što je izbacio iz upotrebe standardne matične rešetke, koje se postavljaju između dva duboka nastavka. Da bi ograničio maticu, on koristi izolator od matične rešetke sa tri okvira. Matica se stalno nalazi u tom izolatoru koji je fiksiran u donjem telu košnice. Ta tri izgrađena prazna okvira služe za polaganje jaja matice. Matica se izoluje da bi se dobio prostor za okvire sa presađenim larvama, kako u gornjem, tako i u donjem nastavku. Ako bi se koristila normalna matična rešetka, počeci matičnjaka od plastičnog materijala sa presađenim larvama dodavali bi se samo u gornjem nastavku. Pošto su pčele koje luče mleč ravnomerno raspoređene po celoj košnici, one koje su u donjem telu ostale bi neiskorišćene. Drugi nedostatak upotrebe matične rešetke je što kroz istu treba da se provlače pčele koje se vraćaju sa paše. Gubljenje vremena smanjuje prinos mleča i meda. Eksperimentalni podaci za dugogodišnji period pokazuju da se sa izolatorom povećava proizvodnja mleča za 20,1%, a meda za 25,3%.

Dalje profesor prikazuje kako se taj način izolovanja matice praktično koristi kod dobijanja mleča. Jačina pčelinjih društava treba da se održava na najmanje 11 okvira dobro posednutih pčelama uz višak pčela na zidovima i okvirima sa hranom, 7 u donjem telu, u to uračunata i tri okvira sa maticom u izolatoru i 4 okvira izvan izolatora i još 4 okvira u gornjem nastavku. Proces proizvodnje pri radu sa 4 okvira u kojima se nalaze letvice sa plastičnim počecima matičnjaka i presađene larve (u svakom okviru po 125), sastoji se u sledećem. Prvog dana u gornji nastavak se stave 2 okvira sa po 125 presađenih larvi. Drugog dana u donji nastavak (plodište gde se nalazi izolator sa maticom) dodaju se još 2 okvira sa po 125 presađenih larvi (to je za dva dana neverovatnih 500 početaka matičnjaka sa presađenim larvama – primedba autora teksta). Trećeg dana se ne radi ništa. Četvrtog dana sakuplja se mleč iz dva okvira koja su dodata prvog dana. Ta dva okvira odmah se ponovo presade i stave u donje telo na mesto dva okvira dodata drugog dana. Ova dva okvira se premeste u gornji nastavak na mesto dva okvira iz kojih je tog dana uzet mleč. Okviri sa presađenim materijalom treba da imaju između dva okvira sa leglom. Svakih 6 dana okviri sa leglom se premeštaju u delove košnice gde se proizvodi mleč, a u izolator dolaze okviri iz kojih se izvelo ili izvodi leglo. Ovaj proces se odvija u regularnim intervalima u toku cele proizvodne sezone.

Poslednji, ali takođe vrlo važan faktor, jeste održavanje visokih rezervi meda i polena u pčelinjim društvima za proizvodnju mleča, kao i stimulativno prihranjivanje kad je to potrebno. Prihranjivanje je osobito važno pre i posle paša, da bi se održala jačina društava. NJegovo je pravilo da se prihrana može vršiti uvek kada dođe do smanjenja zaliha meda i polena. Svakodnevno prihranjivanje treba da se sastoji od mešavine meda i šećernog sirupa, što je mnogo bolje nego sam šećerni sirup. Koncentracija hrane, tj. odnos vode i šećera zavisi od vlažnosti ambijenta. Obično je odnos šećera i vode 1:1,5. U suvoj klimi koncentracija šećera u sirupu može biti manja. U bespašnom periodu, prihrana se mora vršiti svako veče (odnosno noću) pre nego što se dodaju okviri sa presađenim materijalom, kao i pre oduzimanja okvira sa mlečom. Količina dodate hrane zavisi od eventualnog unosa nektara. Uopšte uzevši, na svaki okvir pčela treba davati po 5–100 g hrane. Polen je veoma važna hrana za pčele. Nema polena – nema pčela, a naravno nema ni matičnog mleča. Polen je glavni materijal neophodan za lučenje mleča. Da bi se količina proizvedenog mleča maksimalno povećala, društva moraju imati obilje polena. Pčelinje društvo koje proizvede 10 kg matičnog mleča u sezoni utrošiće veliku količinu polena. Veoma je teško pokriti takvu potrebu samo sa polenom koji pčele unesu spolja u košnicu. Polen iz hvatača iz drugih društava mora biti sakupljen i čuvan pod najpovoljnijim uslovima, da bi bio upotrebljen kad ga nema u polju, da bi se održala stabilna proizvodnja matičnog mleča i ostvario dobar profit.