NOSEMA CERANAE KOD EVROPSKIH MEDONOSNIH PÈELA

Prof.dr.sci. Jovan Kulinèeviæ

Apicentar, Beograd

(Tekst je objavljen u Pèelaru za februar 2007. godine)

Otkriæe da se kod evropskih pèela osim N. apis može naæi i N. ceranae, postalo je vruæa pèelarska tema o èemu je meðu prvima u svetu pisao i naš Pèelar (mart 2006).

Skoro svim pèelarima je poznato da je nozemoza bolest odraslih pèela koja je široko rasprostranjena kod nas i da èesto nanosi velike štete pèelinjim društvima. To se u prvom redu dogaða krajem zime i u proleæe.

Nosema apis pripada velikoj i heterogenoj grupi mikroorganizama poznatoj pod imenom Protista u koje spada i Protozoa. Prema najnovijoj klasifikaciji, može se smatrati da su prouzrokovaèi nozeme visoko specijalizovane mikrosporidijske parazitske gljivice, a ne životinjski mikroorganizmi (I. Fries, R. Martin, A. Meana, P. Garcia-Palencia, M. Higes, 2006).

Do sada su opisana samo dva mikrosporidijska parazita medonosnih pèela (Nosema apis Zander, 1909, i Nosema ceranae Fries, 1996). Nosema apis je otkrivena kod evropskih medonosnih pèela (Apis mellifera L, 1758) i to je bila jedna od prvih mikrosporidija koja je opisana (Zander, 1909). Iako su kasnije mnogi autori pisali o životnom ciklusu N. apis, veoma je teško prepoznati i identifikovati vegetativne stupnjeve i oblike pod mikroskopom. U tom pogledu, najlakše je identifikovati spore pod mikroskopom i na tome se i danas zasniva dijagnoza zaraze kod odraslih pèela. U proteklih dvadeset godina uèinjeno je mnogo na prouèavanju ultrastrukture (Liu, 1984; Fries, 1989) i molekularne karakterizacije (Gatehouse&Malone, 1998) ovog važnog pèelinjeg parazita.

Nosema ceranae je izolovana iz azijskih medonosnih pèela (Apis cerana Fabricius 1793) u Kini i nedavno opisana (Fries, 1996). Postoji osnovana sumnja da su još neke mikrosporidije prisutne kod pèela i samo èekaju da budu takoðe opisane (Buys, 1977; Clark, 1980).

Mnoge vrste mikrosporidija ne mogu se razlikovati pod obiènim mikroskopom. To je moguæe uraditi i to uz velike teškoæe jedino pomoæu elektronske mikroskopije. Ne može se iskljuèiti pretpostavka da su mnogi raniji nalazi pripisivani N. apis pripadali N. ceranae ili možda nekoj drugoj vrsti.

Unakrsna zaražavanja dveju vrsta pèela (Apis mellifera i Apis cerana) su pokazala da Nosema apis može inficirati Apis cerana, ali da se parazit pri tome razmnožava manje uspešno nego kada je u pitanju evropska medonosna pèela (Fries&Feng, 1995). Takoðe se tvrdi da se Nosema ceranae bolje razmnožava kod Apis mellifera nego što je to sluèaj sa Nosema apis kada je domaæin azijska medonosna pèela (Fries, 1977), iako za to nisu dati detaljni podaci.

Na godišnjem sastanku Društva za patologiju beskièmenjaka 2005. godine (Anchorage, Aljaska) izvešteno je da je naðena prirodna zaraženost novom nozemozom (Nosema ceranae) društava evropske medonosne pèele na Tajvanu (Huang, 2005). Na istom pèelinjaku su bile prisutne obe vrste pèela. Pokazalo se da Nosema ceranae može preæi sa Apis cerana na Apis mellifera. Istina, ovom prilikom autori nisu ništa rekli o posledicama ovakvog zaražavanja evropske medonosne pèele.

Skoro u isto vreme došlo je do uèestalih problema sa nozemozom u Španiji (Martin, 2005). Laboratorijskom analizom po prvi put je potvrðeno da su evropske pèele bile zaražene parazitom Nosema ceranae (Higes, 2006). Do otkriæa se došlo primenom sekvencioniranja gena i uporeðivanjem sa Nosema apis. Do istih rezultata se došlo pretragom uzoraka pèela i iz Francuske, Nemaèke, Italije, Švajcarske, Grèke, Finske, Danske, Brazila, SAD, pa i naše zemlje, o èemu je pisano u Pèelaru (Nanetti, 2006).

Nalazi Nosema ceranae u nekoliko geografski udaljenih lokacija u Evropi ukazuju na to da ovaj pèelinji parazit nije nedavno unešen, veæ da je u pèelinjim društvima hronièno prisutan veæ dugo vremena. Patološki podaci sa španskih pèelinjaka zaraženih sa Nosema ceranae pokazuju da se ne radi o brzom i kratkom trajanju oboljenja, veæ nasuprot tome, o nespecifiènim simptomima kao što su postepeno slabljenje pèelinje zajednice, veæi jesenji i zimski gubici i smanjena produktivnost (!). Nisu zapaženi klasièni simptomi nozemoze, kao što su proliv ili puzeæe i paralizovane pèele ispred leta. Francuzi su takvo stanje nazvali „suva nozemoza“ (Faucon, 2005).

Ovim se objašnjava što su se poslednjih godina otkrivale spore nozemoze u uzorcima pèela bez klasiènih simptoma, što smo i mi u Apicentru primeæivali prilikom redovnih pregleda uzoraka mrtvih pèela uzetih sa podnjaèa u februaru svake godine. Naravno, nije ni nama, kao ni drugima, padalo na pamet da se u vidnom polju mikroskopa može naæi neka druga vrsta spora sem od Nosema apis.

Razlikovanje dve vrste uzroènika nozemoze

Kao što je prethodno napomenuto, pod obiènim mikroskopom teško je odmah zapaziti razliku u velièini spora ove dve vrste nozemoze. Malo pažljivijim posmatranjem i merenjima može se utvrditi konzistentna razlika u velièini spora ove dve vrste pèelinjih parazita. Spore Nosema ceranae su nešto manjih dimenzija nego spore Nosema apis (Fries, 1996). Dužina nefiksiranih spora Nosema ceranae izolovanih iz Apis cerana iznosila je 4,7±0,46 mm, u opsegu 3,3–5,5 mm na uzorku od 25. Širina spora iznosila je 2,7±0,25 mm, u opsegu 2,3–3,0 mm, na uzorku od 25 (Fries, 1996). Iako postoji manje preklapanje tako što su najmanje spore Nosema apis manje nego najveæe Nosema ceranae, u proseku po velièini su spore Nosema apis približno 1 mm veæe po dužini (slika 1). Spore Nosema ceranae ponekad poprimaju manje zaobljenu formu, tako da se stièe utisak neuniformnog izgleda u odnosu na Nosema apis (slika 1).

Druga razlika se odnosi na naèin kako se kod ove dve vrste odvija infekcija u novozaraženim crevnim æelijama. Kada se zrele spore Nosema apis naðu u epitelijalnim æelijama Apis mellifera, uvek nalazimo vegetativne oblike (merozite) u susednim æelijama, što se verovatno odvija kroz intracelularno klijanje spora, rezultujuæi horizontalnom transmisijom izmeðu epitelijalnih æelija (Fries, 1989). Kada je u pitanju infekcija Nosema ceranae u Apis cerana, samo inficiranje izgleda kao izolovano ostrvo unutar jedne epitelijalne æelije sa takoðe zrelom sporom unutar æelije domaæina (slika 2). Ovo se objašnjava izostankom horizontalne transmisije izmeðu æelija, jer ni ispražnjene spore nisu naðene unutar æelija (Fries, 1996).

Ako se analizira struktura spora, razlike izmeðu ove dve vrste postaju oèigledne. Polazni konèiæ (filament) Nosema ceranae je konzistentno kraæi od 20 do 23 uvoja (Fries, 1996) uporeðeno sa Nosema apis èiji je broj uvoja na konèiæu uvek veæi i kreæe se od 26 do 32 (Fries, 1989) (slika 3).

Sekvencioniranjem 16S SSU rRNA gena mikrosporidijskog izolata, dolazi se do najjasnije razlike dva pèelinja parazita. Treba naglasiti da je ova metoda identifikacije isuviše skupa za praktiènu primenu. Treba oèekivati da æe se u buduænosti doæi do naèina za brže i pouzdanije utvrðivanje raspostranjenosti Nosema ceranae, a posebno kada su u pitanju mešovite infekcije u istim pèelinjim društvima. Nije iskljuèena ni pojava hibridnih formi, sa nekim novim, možda i opasnijim posledicama za našu medonosnu pèelu.

Znamo da se zaraza sa Nosema apis, a verovatno je to slièno i sa Nosema ceranae, može suzbijati odreðenim preventivnim merama koje sprovodi sam pèelar, ili se tamo gde je to još dozvoljeno, primenjuje antibiotik fumagilin koji zaustavlja razvoj Nosema apis unutar æelijske strukture.

Najvažnije saznanje koje proizlazi iz ovog napisa odnosi se na moguænost ustanovljavanja prisustva spora Nosema ceranae pomoæu obiènog mikroskopa, ako se preparat napravi na predmetnom staklu pod ljuspicom i ako se izvrši merenje ili uporeðivanje sa sporama Nosema apis. Do skoro se to smatralo neizvodljivim.