Dr med. Rodoljub Živadinović
+381 60 444-01-01
rodoljubz@nadlanu.com
http://rodoljub.pcelinjak.com

                                    SA PČELAMA NA PAŠI
 

          L. Bornus tvrdi da pčele izletnice čine 27,3% od ukupnog broja pčela, a da glavni teret medobranja pada na kućne pčele. Slično misle i Klaus Wallner i Ralph Büchler (2003), smatrajući da ih ima oko 30%. Lebedev smatra da ih u jakoj paši nema manje od 50%. A. N. Efremov (1966) pokazuje da je taj procenat još manji, oko 15%, što je, kao što ćete videti, mnogo bliže istini. Tome ide u prilog činjenica da izletnica predaje nektar koji preuzimaju 3–4 primateljice, a na jakoj paši čak 10–12, kad se pčela i duže zadržava u košnici. Ovo je posledica tzv. socijalne razmene hrane, mada ona u ovom slučaju ima mnogo šire značenje. U prilog ovome ide i činjenica o kojoj je na osnovu istraživanja izvestio Lindauer (1954), da je sadržaj mednog mehura kućnih pčela i pčela izletnica u okviru jedne zajednice takoreći identičan. Prema Taranovu, brzina predaje nektara je različita i iznosi od 20 sekundi do nekoliko minuta, što se naročito poveća za vreme intenzivne paše, kada izletnica još i mora da pronađe tako veliki broj primateljica. A u jakoj paši medna voljka pčele je i punija. Naravno, stoji činjenica da je podatak o broju izletnica zapravo krajnje relativan, i da zavisi od velikog broja faktora. Ipak, postoji način da se utvrdi približna vrednost za zadato biološko–sezonsko stanje pčelinje zajednice. Sam podatak o broju izletnica izražen u vidu cifre ne znači ništa posebno za praksu. Važno je da se zaključi da je neophodno u košnici imati što više pčela primateljica nektara, tj. pčela njima najpribližnijim po starosti (fiziološkom stanju), kako bi u slučaju potrebe za većim brojem primateljica lako mogle da pomognu, i tako povećaju stepen iskorišćenja paše.

            Prema Lebedevu, pri dnevnom prinosu do 1 kg, u mednoj voljci izletnice se nalazi 7,1 mg nektara (tada pčela sama smešta nektar u saće), pri prinosu do 2 kg, 15,5 mg (nektar preuzimaju 2 primateljice), a pri prinosu do 4 kg na dan, napunjenost voljke raste do 28 mg (nektar preuzimaju 4 primateljice). Tek pri najjačoj paši pčele pune mednu voljku do 60–70 mg (nektar preuzima 10–12 primateljica). Naravno, voljku do 70 mg mogu da napune samo pčele odgajene na medu i polenu, a ne na šećeru i kojekakvim zamenama polena, i to u jakom društvu, te jedino te pčele možemo zvati produktivnima. Iz svega ovoga proizlazi da svaka primateljica preuzme oko 6–7 mg nektara (jer je to količina koju je sposobna da preradi). Po preuzimanju nektara, primateljica ga delimično podeli i sa drugim pčelama u košnici.

            Pri sakupljanju nektara, pokazalo se da pčele više pune mednu voljku na udaljenijim nego na bližim pašama.

            Pčela kreće na pašu sa izvesnom rezervom hrane u mednom želucu, potrebnom za let. Pored toga, u njenom telu ima i drugih rezervi energije: glikogen u mišićima i masnom tkivu, trehaloza (transportni šećer u hemolimfi koja je sastavljena iz dva molekula glukoze). Istraživači su utvrdili da pčele na paši sakupljaju nektar uz minimum utroška energije. U posebnim uslovima, kada u prirodi ima obilja lako dostupnog nektara, pčele primenjuju drugačiju strategiju. Takve paše obično i naglo presahnu (šumska paša). Pčele sada za raspoloživo vreme posisaju najveću moguću količinu nektara, ne vodeći računa o utrošku energije. Tako se pčele dosta iscrpljuju, jer društvo za kratko vreme sakupi mnogo meda. Vrlo je verovatno da je ovakva izabrana strategija krivac za gubitak pčela izletnica na šumskoj paši. Pomenute dve strategije se suštinski ne razlikuju mnogo. Kod obe pčele donose manje nektara sa bližih paša u odnosu na daleke. Ali, pri drugoj strategiji, pčele sa bližih paša ipak sakupe više nego da su upotrebile strategiju minimuma utroška energije. Tačni razlozi promene strategija nisu razjašnjeni. Na izbor pčela verovatno utiče umor izazvan letenjem i kvalitet paše.

            Naravno, treba računati i da količina nektara u mednoj voljci izletnice zavisi i od koncentracije šećera u nektaru. Tako je dr Karl Ritter von Frisch (1955) utvrdio da su pri koncentraciji šećera od 17% pčele u voljci donosile 42 mg hrane, pri 34% su donosile 55 mg, a pri 68% čak 61 mg. Pčele inače i najbrže sakupljaju nektar koji sadrži 50–60% šećera, prerađujući ga uz najmanji utrošak hrane i energije. Naravno, mi ovde razmatramo samo intenzivnu pašu na kojoj pčele donose najviše meda, puneći mednu voljku do maksimuma, jer u nektaru uvek ima dovoljno šećera. Treba voditi računa i o temperaturi vazduha, jer samo na optimalnim temperaturama biljke maksimalno mede.

            Temperatura najviše utiče na lučenje nektara. Na višoj temperaturi opne na nektarijama postaju propustljivije, a voda brže rastvara šećer. Na niskim temperaturama lučenje nektara se jako smanjuje ili čak sasvim prestaje. Višnja počinje da daje nektar na 7–8 °C, trešnja na 10 °C, heljda na 15 °C, a prema nekim podacima džanarika može da medi i na 4 °C, samo što je tada pčele ne mogu iskoristiti. Na nižim temperaturama nektar mogu da daju i rane prolećne medonoše kao što su visibaba i podbel. Svetlost takođe potpomaže lučenje nektara. Cvet lipe u senci luči oko 4,36 mg nektara, a na osunčanoj poziciji čak 11,54 mg. Ispitivana je nektarnost pojedinačnih cvetova lipe u Rusiji (E. V. Kučerov, S. M. Siraeva, 1983) na sredini cvetanja, i mikropipetama je sakupljeno 5,0–6,4 mg nektara, a krajem cvetanja samo 2,4–2,8 mg. Ali, prekomerno osvetljenje u sadejstvu sa visokim temperaturama isušuje nektar, naročito kod cvetova sa otvorenim nektarijama (repica, bela gorušica, jagoda, heljda). Zato oni u oblačnim danima luče 1,5 do 3 puta više nektara nego u sunčanim. Kod biljaka sa duboko skrivenim nektarijama (crvena detelina), lučenje nektara u sunčanim danima je veće čak od 2 do 5 puta. Crvena detelina u hladovini luči 2,5 puta manje nektara nego kada je osvetljena. Optimalna vlažnost vazduha za lučenje nektara kod većine biljaka je 60-80%. Kod heljde se nektarnost povećava pri povećanju vlažnosti vazduha, a facelija i crvena detelina daju više nektara pri izvesnom smanjenju vlažnosti vazduha. Lipi ne odgovara visoka vlažnost vazduha, jer pri vlažnosti od 100% u nektaru ima samo 22% šećera, naspram čak 72% pri vlažnosti od 51%. 

            U mađarskom časopisu Meheszujsag br. 3 iz 2000. godine, objavljeno je istraživanje sprovedeno u Kanzasu (SAD), sa ciljem da se utvrdi optimalna temperatura za maksimalni unos nektara. Utvrdjeno je da ona iznosi od 29,4 °C do 30,4 °C, kada pčele unose 58% od ukupno unetog nektara u jednom danu (za većinu nektaruša u našim krajevima optimalni raspon za unos nektara je od 16–26 °C). Oko 10% nektara pčele unose čak i pri temperaturi od 37,7 °C, dok na temperaturi ispod 26,6 °C donose svega 3,3%. Najveći unos nektara je kada toplom danu prethodi nešto svežija noć (ali umereno sveža, jer jako hladne noći umanjuju lučenje nektara). Razlog za ovu pojavu leži u činjenici da tokom svežijih noći biljke umanjuju polimerizaciju šećera stvaranog u toku dana fotosintezom, pa preostaje veća količina slobodnih šećera za izlučivanje tokom narednog dana. Pri vetru od 25 m/s pčele ne lete uopšte.

            Treba razmišljati i o činjenici da 80% izletnica nektar sakuplja na udaljenosti ne većoj od 750 m od pčelinjaka (Eckert, 1955). Kasnije je i dokazano da je to najekonomičniji let. Ako je pčelinjak udaljen 3 km od paše, pčele donesu svega 33% sakupljenog nektara, dok ostatak utroše za let. Čak i kada je paša udaljena 500–750 m od košnice, pčele donesu samo 57% sakupljenog nektara. Znači, punu mednu voljku naći ćemo samo kod pčela kojima je paša bukvalno nadomak pčelinjaka. Utvrđeno je da pčela utroši 11,5 mg nektara (Olearts) za jedan čas leta (trutovima je za isti napor potrebno tri puta više nektara).