Autor: Prof.dr.sc. Jovan Kulinčević
Apicentar, Beograd

Cene uvezenog i domaćeg meda u Njemačkoj

Uz sve veću proizvodnju meda u Srbiji, uz sve manje mogućnosti prodaje na domaćem tržištu, naši pčelari, a pogotovu oni krupniji pokazuju sve više interesa za izvoz u druge evropske zemlje.

Da bi stekli koliko toliko realnu sliku o takvim mogućnostima, pokušaćemo da našim pčelarima predočimo stanje ponude kod najvećeg potrošača meda u Evropi, a to je sigurno Savezna Republika Nemačka.

Opšte je poznato da je Nemačka i najveći uvoznik meda iz mnogih zemalja i da pored toga ima i značajnu domaću proizvodnju koja je posebno vrednovana od strane nemačkih potrošača. Najveći deo toga meda je upakovan od strane proizvođača u tegle od 500 g sa garantnom trakom Nemačkog pčelarskog saveza.

Cene koje će biti prikazane potiču iz uvoznih firmi i to: Sonnentracht Imkerei Gmbh i Hönig–Mehler, a odnose se na med u ambalaži od 12,5, 25 i 40 kilograma meda. To su na neki način u njihovim uslovima velikoprodajne cene.

Ova ista firma nudi organski proizveden med u Nemačkoj i uvezen iz drugih zemalja. Na ovaj način će se steći uvid u stvarnu razliku u ceni između klasičnog meda iz konvencionalne proizvodnje i organski proizvedenog meda.

Analizirajući ovaj pregled može se lako zaključiti da najnižu cenu ima cvetni med uvezen iz Argentine, Istočne Evrope i Španije. Ako se uzme u obzir da pčelar u Argentini kao proizvođač dobije 76 dinara za kilogram meda, nije čudo da se takav med prodaje za 161,50 dinara. Naravno, neke druge vrste meda iz iste zemlje postižu bolju cenu. Očekivati je da med namenjen pekarima ima najnižu cenu.

Interesantno je da najviše cene imaju medovi od bele jele i vreska iz Češke i Poljske, kao i egzotični medovi sa Novog Zelanda i Tasmanije. To u prvom redu važi za med od manuke koji ima izuzetno lekovito dejstvo kod obolelih od čira na želucu (detaljnije o ovome možete da pročitate u Pčelaru za jul 2000. godine na 301. strani – primedba urednika). Posebno skup med je i med od timijana. Ove vrste meda doprinose u velikoj meri srednjoj vrednosti cena uvoznog meda, tako da ispada da u tom pogledu nema velike razlike između cena uvoznog i nemačkog meda.

Za naše pčelare od posebnog interesa je kotiranje bagremovog, suncokretovog, lipovog i šumskog meda iz Mađarske, Rumunije i Bugarske, u odnosu na iste kakve nemačke medove.

Uzimajući u obzir troškove pripreme za izvoz, razne dažbine i zaradu izvoznika kao i troškove uvoznika i njegovu zaradu kod prodaje trgovinama u Nemačkoj, naši pčelari teško da bi mogli računati na neku bolju otkupnu cenu pri sadašnjoj strukturi i troškovima proizvodnje. Izlaz iz ovakve situacije bi bio u povećanju broja društava po jednom pčelaru i povećanju proizvodnje meda po pčelinjem društvu kako bi se smanjili troškovi, tj. cena koštanja kilograma meda za pčelara kao proizvođača. Rešenje treba tražiti i u povećanju domaće potrošnje meda kroz organizovan pristup i propagiranje terapeutskih vrednosti meda kako je to pre više godina propagirao autor ovog prikaza. Nije jasno šta sprečava krupnije proizvođače da se organizuju radi boljeg i za njih profitabilnijeg prisustva na tržištu.

Naše pčelare zaokuplja i organska proizvodnja meda, u čemu je Nemačka otišla najdalje. Zato je interesantno uporediti cene njihovog organski i konvencionalno dobijenog meda. Lako je izračunati da organski med ima za oko 20% veću cenu od konvencionalnog. Ovo je dovoljno da se rasprše zablude koje vladaju da je cena organskog meda veća za 50% ili čak 100%.