(Ovaj tekst predstavlja izvod iz autorove nove knjige u pripremi "Nove metode pcelarenja")

IMAJTE SNAŽNA PČELINJA DRUŠTVA TOKOM CELE GODINE

Snaga pčelinje zajednice zavisi od neverovatno velikog broja faktora. Pokušaću da u ovom tekstu obradim najvažnije faktore, kako bi svima postalo jasno da je pčelinja zajednica zapravo jedna celina u kojoj svi zupčanici moraju da budu idealno izliveni i podmazani kako bi funkcionisala perfektno.

Vredni podaci

Još je Jan Đerzon (1878.) pokazao da pčele prosečno žive najduže 6 nedelja, tj. od 4 do 7 nedelja, ili kako kaže od 30–52 dana. Do ovih podataka je došao jednostavno. Svojim tamnim domaćim pčelama je dodao italijansku maticu, i posmatrao tempo odumiranja tamnih pčela. Odlična metoda za pčelare amatere. Jedino što Đerzon nije naglasio da li je odstranio i svo leglo od stare matice. Jer, ako nije, poslednje njene pčele su se izlegle 21 dan posle uklanjanja matice, što bi utvrđeni život pčela skratilo upravo za 21 dan, i svelo ga na jednu do 3–4 nedelje. Lično ne mogu da verujem da Đerzon nije mislio na ovako nešto, ali pošto nema konkretnih podataka, sve je moguće. Ako je zaista uklonio i leglo (što je krajnje verovatno), onda je dobio nešto duži život pčela od prosečnog, jer veći deo radilica nije gajio leglo i lučio mleč više dana, što im je produžilo život za određeno vreme. Pošto nije preporučljivo nabavljanje italijanske matice u našim uslovima, za slične eksperimente možemo da koristimo žutu banatsku pčelu.
Valja znati da realno razviće medonosne pčele ne traje 21 dan, kao što piše u knjigama, već između 19 i 23 dana (Steve Taber). Prosečna dužina razvoja pčele je 20,5 dana. Postoje i genetske razlike između rasa i sojeva pčela, koje se manifestuju manjim ili većim razlikama u dužini razvoja pčele u leglu.
N. Nikel i Armbruster su još pre drugog svetskog rata obeležavali pčele bojom. Utvrdili su da pčele izlegnute u proleće i tokom leta ne žive duže od 48 dana, dok je polovina obeleženih pčela izčezla već posle 24 dana! To je i period intenzivnih radova i razvoja društva, pa se pčele dosta iscrpljuju i zato kraće žive.
Međutim, S. A. Popravko (1982.) iz bivšeg SSSR-a je na osnovu analize eksperimenata velikog broja istraživanja utvrdio da dužina života letnjih (kratkovečnih) pčela ne zavisi značajno od rase i stepena radne opterećenosti (svega par dana manje ili više). Drastični uticaj nekog faktora na dužinu života pčela je utvrdila Anna Maurizio (1955.) iz Švajcarske, jer je pokazala da se dužina života pčela uvek naglo skraćuje kada su one zauzete intenzivnim odgojem larvi (produkcijom mleča) i raste kada tih radova nema, ali, naravno, uz uslov da je društvo snabdeveno obilnim količinama polena. Očigledan dokaz za to je svakako dva do tri puta duži život pčela u društvima bez matice. Skraćivanje života pčela koje gaje leglo je sigurno u vezi sa utroškom lipidno-proteinskih zaliha u telima pčela. Skraćenje života pčela je veće u društvima koja nemaju na raspolaganju obilje polena, jer su pčele tada prinuđene da troše sopstvene rezerve. Zato pojedinih godina društva uđu u zimu sa solidnom brojnošću, a izađu znatno oslabljena, ako tokom prethodnog avgusta i septembra nastupi suša i samim tim nedostatak polena. Periodom nestašice polena možemo nazvati i period kasne zime, neposredno pre početka prve polenonosne paše, kada su jesenje zalihe perge uglavnom utrošene, a svežeg polena još uvek nema. Zato je više nego značajno u kasno leto držati pčele na području bogatom polenonosnom pašom, što je jedina garancija za obezbeđenje bogatih zaliha perge koje mogu da dočekaju prvu prolećnu polensku pašu.

Priroda je čudo

Ako gledamo sa evolucionističkog aspekta, doći ćemo do interesantnih zaključaka. Često sam se pitao (sada ću malo preterati da bih bio slikovit), zašto pčele, koje su ovakve kakve su danas već 40 miliona godina (preko dvadeset puta duže od postojanja čoveka), a razvijale su se bar 110 miliona godina, nisu stvorile društva od nekoliko stotina hiljada pčela, i donosile na pašama po nekoliko tona meda? Odgovor je teško dati, ali pokušajmo. Zaobići ćemo onaj osnovni mogući razlog – optimalno razvijenom društvu nikada nije trebala tolika količina meda. Kada je neko društvo „rešilo“ da poveća količinu legla, skratio se šivot pčela, zbog iscrpljivanja lučenjem mleči. Kada je neko društvo „rešilo“ da smanji obim legla, dužina života pčela se povećala. Ta povremena genetska raznovrsnost i genetsko „iskakanje“ iz uobičajenog je od prirode bivala kašnjavana utapanjem u zastupljenije varijante, pa je shodno prirodnim zakonima morala da se ujednači na najoptimalnijem nivou. Taj nivo podrazumeva da je evoluciono dostignuće došlo do stadijuma koji mi danas poznajemo kod pčela, koji je priroda proglasila najusklađenijim sa vegetacijom i ostalim faktorima, i koji se održava već 40 miliona godina, iako su se klima i zastupljenost raznih biljaka značajno više puta menjale u tom periodu. Pčele su, znači, dostigle optimum čim ništa značajnije nisu menjale tako dugi niz godina. A pogledajmo čoveka! Nastao je pre oko 2 miliona godina, i od tada do danas se neprestano menja. Tek pre 50 000–60 000 godina počeo je da liči na današnje ljude (tada se, ujedno, rodio muškarac čiji su potomci apsolutno svi ljudi na planeti danas), a pre samo par stotina godina, u srednjem veku, imao je manju zapreminu mozga nego danas! A usuđuje se da smatra da može i treba da menja pčele, umesto da ih prouči i iskoristi njihove nagone. Period u kome mi značajnije utičemo na sklonosti pčela i njihove instinkte, toliko je mali i beznačajan, da se to rečima ne može opisati. Krajnje je vreme da se otreznimo i da shvatimo da se prirodom ne može upravljati, već da joj se samo može pomagati ili odmagati. Svaka naša intervencija mora biti dobro osmišljena, precizna, kratkotrajna, pravovremena i potkovana naučnim saznanjima, ali pre svega mora biti u funkciji prirodnih zakona.

Dalja istraživanja

Ne treba zaboraviti ni to da na dužinu života pčela utiče i genetika. Još je Charles Mraz primetio da, u istim uslovima, u nekim zajednicama pčele žive duže, a u nekima kraće.
Na osnovu svojih istraživanja, Krežak (1973.) iz bivše Čehoslovačke tvrdi da dužina života pčela ne zavisi od količine izvršenih radova, već od toga kako su negovane i hranjene za vreme razvoja, dok su bile larve. Ovo se savršeno poklapa sa stavovima koje su zauzeli Anna Maurizio i S. A. Popravko. Odgajivačice legla su mlade pčele, čije su mandibularne žlezde maksimalno razvijene od petog do petnaestog dana života kada iz njih luče hranu (mleč) za larve. Odgajivačica legla spušta glavu u ćeliju, obavlja inspekciju od 2 do 20 sekundi, i onda vilicama vrši mešanje sekreta mandibularne i hipofaringealne žlezde kojima hrani larvu, tj. odlaže hranu na zid ili dno ćelije sa larvom (Lesley J. Goodman, 1998.).
Vorst i Jakobs (pre 1980.) iz Belgije su utvrdili da pčele duže žive ako se hrane pergom, nego svežim polenom, što potvrđuje vrednost bogatih rezervi perge u kasnu zimu i rano proleće. Prema njima, isto važi i za pčele zaražene nozemozom. Ipak, pčele prvo troše upravo uneti polen, a pergu ostavljaju za situacije kada nema polena iz prirode. To potvrđuje i Colin G. Butler (1949) iz Engleske koji je u nezavisnom eksperimentu takođe utvrdio da pčele zaražene nozemozom duže žive ako se hrane pergom, nego sveže unetim cvetnim prahom leske.
Svakako da je bitna i nega pčela odmah nakon izvođenja. Jer, u prva tri do četiri dana života, mlade pčele bivaju hranjene od starijih putem trofilakse (Lesley J. Goodman, 1998.). Te mlade radilice dobijaju med, malo nektara i možda nešto malo mleča za larve, ali je i ishrana polenom jako bitna u prvih sedam dana zbog pravilnog razvoja žlezdi, a smanjuje se količinski tek od osmog do desetog dana života (Lesley J. Goodman, 1998.). U prvih pet dana života negovateljice legla hrane i trutove mešavinom mleča za leglo, polena i meda.
Najveći broj pčela se nalazi u košnici pet nedelja nakon pojave cvetnog praha u prirodi (ako su povoljne klimatske prilike, a u proseku nešto kasnije), a količina odgajenog legla u tom periodu direktno odgovara količini zaliha polena u gnezdu.
Kad smo već kod polena, treba naglasiti na osnovu svega navedenog, da je izuzetno važno pronaći pčelama teren sa bogatom polenovom pašom. Nedostatak perge u kasnu zimu i rano proleće, veoma nepovoljno utiče na pčelinje društvo. U literaturi se može naći podatak da u nedostatku perge, pčele mogu da neguju leglo koristeći zalihe belančevina (proteina) iz svog organizma svega 15 dana.

Presudna uloga polena

Prema G. D. Bilašu (1990.), prosečno pčelinje društvo godišnje troši 20 kg perge, a vrlo jake zajednice i do 35 kg. Thomas D. Seeley (1996.) tvrdi da se godišnja potrošnja u proseku svodi na 20 kg polena i oko 60 kg meda, u uslovima severnih krajeva Amerike. Američki naučnik L. Standifer (1980.) tvrdi da jaka pčelinja društva godišnje utroše 45,3 kg polenovog praha. Polen je glavni izvor belančevina (proteina) za pčele. Kada se pčela izleže iz legla, u njenom organizmu raste nivo proteina, pa se smatra da porast nivoa proteina ukazuje na rast i razvoj pčele, tj. da predstavlja merilo rasta (M. Haydak). Razvijaju se ždrelne (najrazvijenije od 6–10. dana), voštane i druge šlezde, raste masno tkivo. Još je Schtraus (1911.) pokazao da odrasle pčele imaju veću količinu azota u telu nego tek izležene. M. Haydak (1933., 1934.) je ispitivao promene mase pčela i količine azota, posebno u glavi, grudnom košu i predelu stomaka. Pokazao je da pčele stare pet dana, u poređenju sa tek izleženim, imaju više azota u glavi za 92%, grudima 37,5%, a u stomaku za 76%. Za sve to je zaslužna optimalna obezbeđenost zajednice polenom. Ni od 8. do 10. dana nije smanjena potreba pčela za cvetnim prahom. Tek starijim pčelama su dovoljni samo ugljeni hidrati za održavanje životne energije. Za varenje polena pčelama je potrebna toplota iznad 30 °C. Pri nižim temperaturama, varenje nije potpuno (Grešnovski, 1967.). U većini slučajeva pčele ne koriste polen pre nego što ga konzerviraju u saću. Polenov prah po F. A. Robinson-u sadrži više privlačnih materija za pčele koje sakupljaju polen, pre svega masne kiseline i etar leteina. N. G. Bilaš (2003.) i Hopkins (1969.) tvrde da je najprivlačnija okta––deka––trans––2–, cis––9––, cis––12––trienska kiselina. Ova kiselina čini čak 35% kisele zone masnih kiselina u polenu deteline koje utiču na veću privlačnost za pčele (tu spadaju još i miristinska, palmitinska, oleinska, linolna i linoleinska kiselina). Miristinska kiselina dominira u polenu suncokreta (Farag, 1978.). Definitivno je potvrđeno da je aroma polena koja privlači pčele smeštena u njegovim lipidnim komponentama (Dobson, 1988.), a pokazalo se da te komponente imaju antimikrobna svojstva (J. Morris, 1979.). Važnost privlačnih materija je utvrdio i L. Standifer prilikom eksperimentisanja sa zamenama polena. Pokazalo se da je pčelama hranljivost bila mnogo manje važna prilikom konzumiranja, od privlačnosti koju je istraživač menjao promenom udela polena u smesi sa nekom od njegovih zamena. Tako je utvrdio da se najbolji rezultati postižu ako u smesi ima bar 20% polena. Zbog istog razloga, primećeno je i slabije uzimanje kvasca u odnosu na polen za 3–4 puta (Natalwy Grigorwevna Bilaš, 2003.). U svakom slučaju, zamene polena se dodaju samo u krajnjoj nuždi, jer su sve od reda na ovaj ili onaj način, manje ili više, zapravo štetne za pčele. Ta štetnost se najbolje manifestuje čudnim abnormalnostima na poklopljenom leglu, ali i prilikom odgoja matica, kada zbog dodavanja sojinog brašna deo matica može i da ugine u matičnjacima (Steve Taber, C. L. Farrar), ali ostaje činjenica da društva koja u proleće konzumiraju pogače sa sojinim brašnom i polenom daju fantastične rezultate (C. L. Farrar), samo treba imati na umu da je Farrar preporučivao pogače sa tri (!) dela polena i jednim delom sojinog brašna. Očigledno da zasluge pripadaju pre svega polenu. Steve Taber ne preporučuje davanje pčelama ni mleka u prahu. On je nekoliko godina vršio istraživanja tražeći adekvatnu zamenu za polen, ali kako sam kaže, svi eksperimenti su se završili neuspehom, i ništa nije objavio. Često se kao zamena polena koristi i kvasac, ali je utvrđeno (Natalwy Grigorwevna Bilaš, 2003.), da se proteini iz perge koriste i za odgajanje legla i za stvaranje rezervi u telu pčele, dok se proteini iz kvasca najvećim delom koriste samo za stvaranje rezervi u pčelama. Prema ruskim istrašivanjima, za gajenje 10 000 pčela (oko 1 kg) potrebno je od 894 do 1 080 grama polenovog praha, što se savršeno slaše i sa Farrar-ovom tvrdnjom još iz 1966. godine da se za odgajanje 4 500 pčela utroši oko 500 g polena. Jedino Ladislav Sevčik (1975.) tvrdi da je za odgajanje 7 pčela potreban 1 g polena (za 10 000 pčela čak 1 428 g polena). Prosečno društvo godišnje za leglo utroši 16,6 kg perge (15–28 kg). Za uspešno odgajanje samo zimskih pčela potrebno je prosečno 5,5 kg perge (3–7 kg). Jačina pčelinjeg društva u proleće i efektivnost iskorišćavanja ranih prolećnih paša se uvećavaju proporcionalno zalihama perge u košnici. C. L. Farrar (1960.) je preporučivao da zajednica u zimu uđe sa najmanje 2,5 rama perge Fararove mere, ili 3 000 cm2 perge. Zajednice sa optimalnim zalihama perge odgajaju za 27,4% više legla i daju do 40% više meda od društava koja nemaju adekvatne zalihe. Ako nema dovoljnih zaliha polena, pčele obustavljaju odgajanje trutova, jer oni za razvoj troše pet puta više hrane nego larve radilica. Jedan kilogram trutova tokom života pojede i 15–20 kg meda. Trutovi, kojima je zbog nedostatka polena, u prvoj nedelji života uskraćena proteinska ishrana, kasnije nisu produkovali dovoljnu količinu sperme. Zato, masovno odgajanje trutovskog legla ukazuje na dobru opskrbljenost društva polenom. Ako perge nema dovoljno u košnici, rađaju se radilice sa slabije razvijenim hipofaringealnim žlezdama, što uzrokuje nekvalitetnije i nedovoljno hranjenje larvi, ali i umanjenu sposobnost prerade nektara u med, zbog ranijeg prestanka rada ovih žlezda. Količina mleča u ćelijama sa trodnevnim larvama je kod društava sa dovoljnim zalihama perge za 308% (9,8 mg prema 2,4 mg) veća nego kod zajednica sa deficitom perge, masa trodnevnih larvi za 39,8% (14,4 mg prema 10,3 mg), masa jednodnevnih pčela za 8,6% (115,9 mg prema 106,7 mg), a dužina rilice za 2,8% (7,3 mm prema 7,1 mm). Deficit polenovog praha utiče i na razvijenost žlezda koje luče vosak, kao i na razvoj masnog tkiva, što sveukupno dovodi do manjeg lučenja voska. Težina obe grudvice polena je od 8–20 mg, prosečno 11–12 mg, i za njih pčela obično obiđe oko 500 cvetova. Pčele sakupljaju krupne grudvice 61 minut, srednje 62, a sitne 63 minuta. Znači da za svaku troše jednako vreme, ali je efikasnost različita jer zavisi od mnogo faktora, količine polena u cvetovima, njegove lepljivosti. Veličina grudvica je obrnuto proporcionalna jačini vetra. Jedna ćelija saća sadrži prosečno 140 mg perge (od 101–175 mg). Kilogram perge zauzima oko 7 000 ćelija. Pčele nikada ne pune ćelije pergom do samog vrha, već ona zauzima prosečno 57% zapremine ćelije (od 36–77%). Razlog leži u činjenici da pčela za sabijanje grudvica polena mora da ima oslonac u ćeliji. Površinski sloj perge koja se priprema za duže čuvanje, pčele natapaju medom. Tokom paša, pčele takve ćelije rado dopunjuju medom i poklapaju. Ram sa pergom lošije provodi toplotu od saća sa medom za 40,9%, a od praznog saća za 59,3%. Većina pčela sakuplja ili nektar ili polen. Samo na oskudnim pašama, pčele sakupljaju oba resursa. Najveći podsticaj pčelama za sakupljanje polena predstavlja broj ćelija sa larvama u leglu, ili drugim rečima, broj gladnih usta. Pčele dnevno unesu 1 g polena na 62–90 larvi, prosečno 77,6. Ako u zajednici nema dovoljno polenovog praha, pčele pri gradnji saća troše dva puta više meda, nego kad polena ima u izobilju. Pčele koje u ishrani ne koriste optimalne količine polena, žive kraće, manje su otporne na bolesti, tok bolesti je teži, slabije je preživljavanje na niskim temperaturama. L. Bornus (1985.) je ustanovio da su tokom zime prvo stradale one pčele koje u crevima nisu imale ostatke nesvarenih zrnaca polena. Drugim rečima, to su pčele koje nisu imale pristup zalihama perge. U kontrolisanom eksperimentu je utvrđeno da su pčele kojima je u obroke dodavan i polen, živele dva puta duže nego pčele kojima je potpuno uskraćen polen. Godinama se postavlja pitanje adekvatne zamene polena. Anna Maurizio (1949., 1950., 1951.) je ispitivala dejstvo sojinog brašna i njegovih obezmašćenih fabrikata, mleka u prahu i kvasca na mlade pčele. Posle 25–28 dana kontrolisane ishrane ovim materijama izmešanih sa 2, 5, 10 ili 20%-im mednim testom (2 dela meda na 5 delova šećera u prahu), kontrolisano je stanje ždrelnih žlezda, masnog tkiva i drugih parametara. Utvrđeno je da nijedna zamena ne dostiže dejstvo polena. Prema ovom i drugim eksperimentima, utvrđeno je da pčele ne mogu da gaje leglo duže od dve nedelje samo na sojinom brašnu, ako nemaju na raspolaganju i polen. Zato je Farrar vršio eksperimente, i utvrdio da se solidni rezultati sa sojinim brašnom mogu postići tek ako mu se doda bar 25% polenovog praha. Ali je mnogo kasnije i sam izjavio da sojino brašno može dati i neke neželjene efekte na razvoj legla. Zato se preporučuje, kada je izvestan prirodni deficit u polenskoj paši, a rezerve u košnici su iscrpljene, prihrana unapred prikupljenim polenom. To doduše može imati i negativne posledice (prema Steve Taber-u moguće je zaražavanje društva američkom truleži legla, ako je polen sakupljen od društava koja imaju latentnu ili manifestnu bolest). Treba voditi računa da polen bude dobro osušen, jer ako sadrši više od 6% vode, počeće da fermentiše u skladištu (Campus, 2003.). Kada se polen sakupi u hvataču, sadrži 20–30% vode, pa je zato, kao i zbog visokog sadržaja proteina veoma pogodan za razvoj mikroorganizama (Stefan Bogdanov, 2003.). Pojedini pčelari ga zamrzavaju neosušenog, smatrajući da tako očuvaju veći deo njegove hranljive vrednosti nego kod sušenja, što nije do kraja potvrđeno, mada zvuči veoma logično. Čak postoje ruski podaci da zamrznuti polen uopšte ne ubrzava razvoj pčelinje zajednice. Pored toga, postoje i biljke koje ne daju dovoljno kvalitetan polen za pčele. Recimo, u polenu maslačka nedostaju dve nezamenljive aminokiseline. Zatim, u SAD je utvrđeno da pčele koje celog života konzumiraju samo polen od uljane repice žive od 48% do 65% duže nego one čiji je izvor proteina činio isključivo polen od suncokreta, što ga čini deficitarnom hranom za pčele. Iz svega ovoga je dovoljno izvući zaključak da je za pčele najbolja proteinska ishrana zapravo mešavina polena od raznih vrsta biljaka.

Snaga društava

Broj pčela u društvu se najlakše utvrđuje merenjem svih pčela na vagi. Iz košnice vadimo svaki ram i sve pčele sa njega stresamo u kutiju, koju kasnije merimo. Zna se da je pčelinja masa prosečno oko 100 mg, dok dr Ralph Büchler (2003.) tvrdi da je masa veća u društvima koja nisu iscrpljivana veštačkom hranom i varoom, u kojima se pčela izleže sa 140 mg, citirajući tako Schneider-a (1987.). Masa izležene pčele zavisi i od starosti saća. Mlada pčela izležena iz crnog saća je po G. D. Bilašu, V. I. Lebedevu i N. I. Krivcovu, manja od svoje vršnjakinje izvedene iz svetlog saća za 13,1%. Po njima je srednja masa pčele izlešene iz svetlog saća 123 mg, a iz crnog samo 106 mg. Međutim, pčela sa starenjem gubi na masi. To znači da u 1 kg pčela ima oko 10 000 jedinki. Znači, broj 10 000 pomnožimo sa izmerenom masom pčela izraženom u kilogramima, i približno dobijemo ukupan broj pčela.
Ipak, najpreciznije utvrđivanje broja pčela u društvu je njihovo prebrojavanje. Tehnički gledano, to je skoro nemoguće odraditi, osim ako ubijemo pčele otrovnim gasom. Ali, uz pomoć određene aparature, brojanje je veoma precizno. Stresene pčele smestimo u jednu kutiju od zidova neprozirnih za svetlost. Kutija ima otvor na koji se ugradi aparat za prebrojavanje broja prolazaka (counter). Maticu smo pre stresanja stavili u kavez, a kavez u kutiju od žičane mreže, koju prislanjamo na otvor. Palimo jako svetlo iza kaveza sa maticom, i ta dva stimulusa će naterati sve pčele da pređu iz mračne kutije u svetlu, kod matice. Aparat će odraditi naš posao.
Neko će se sigurno zapitati zašto uopšte treba da nas interesuje koliko pčela ima u društvu. U praksi profesionalaca to je zaista nebitno, ali samo na prvi pogled. Oni ne bi ni postali profesionalci da pčelinju biologiju ne znaju do detalja, i da im u svakom trenutku nije jasno šta se događa u košnici. Evo samo nekoliko primera vašnih za praksu. Slovenački majstor pčelarstva Franc Prezelj (2003.) jasno definiše neke odnose broja pčela i prostora košnice. Po njemu, razvoj pčela je najbolji, kada u društvu ima 300–400 pčela na litar zapremine košnice. Za idealno donošenje meda smatra zajednicu koja ima 400–480 pčela na litar zapremine košnice. Ako pčela ima više, navodi da može doći do pojave rojevog nagona. Pomenuti broj pčela se može izraziti i kroz zaposednutost ramova. Društvo dobro poseda košnicu kada je na jednom kvadratnom decimetru površine saća prosečno 125 pčela, ili 1 250 pčela po jednoj strani LR rama standardne mere. To je poslednji čas kada moramo da povećamo zapreminu košnice dodavanjem novih nastavaka, i sprečimo prenaseljenost i moguću pojavu rojevog nagona. Kod nastavljača on preporučuje sledeću metodu određivanja trenutka dodavanja novih nastavaka. Kada podignemo gornji nastavak (misli se na LR i Farar košnicu), i vidimo da pčele prekrivaju satonoše svih ramova, vreme je za dodavanje novog nastavka. Gospodin Franc napominje još nešto interesantno, čemu u ovom delu knjige možda nije mesto, ali je važno spomenuti. On kritikuje često otvaranje košnice napominjući da jedan pregled u sred jake paše, tog dana smanjuje unos za najmanje 1 kg, ali i ometa maticu u zaleganju.

Optimalna snaga pčelinje zajednice

Utvrdili smo da društva nisu onako brojna kako smo to do sada čitali u raznim knjigama. Međutim, nauka je otišla i dalje. Dokazano je da postoji optimalna snaga pčelinje zajednice pri kojoj ona donese najviše meda po jednom kilogramu svojih pčela. Ako bi snaga bila veća ili manja od optimalne, smanjio bi se prinos po kilogramu pčela.
Prema tome, pčelar uvek mora da se trudi da ima zajednice optimalne snage, kako ne bi ulagao u formiranje enormno jakih društava, jer bi tako na jedinicu mase pčela dobio manje meda.
Citiraćemo ovom prilikom G. F. Taranova: „Poznato je da medobranje pčelinjih društava raste s povećanjem broja pčela u zajednici. Istovremeno raste količina sakupljenog meda na jedinicu žive mase pčela. No, to povećanje nije neograničeno. Eksperimenti formiranja ekstra jakih društava, pomoću objedinjavanja više društava, na primer od 8–9 kg pčela, pokazali su da ona sakupljaju na jedinicu žive mase, a često i po društvu, znatno manje meda, nego jaka društva koja su dostigla prirodnu jačinu od 6–7 kg pčela. U veštački formiranim ekstra jakim društvima se narušava prirodna ravnoteža. Zbog obilja pčela izletnica, pčele primateljice nektara ne mogu brzo da prime prinešeni nektar, prinuđene su da ga odnose u gnezdo na znatna rastojanja. Sve to snižava intenzitet sakupljanja i njegovu preradu, što u rezultatu daje manje meda. Prema tome, postoji optimalna snaga pčelinjih društava, pri kojoj na jedinicu žive mase pčela, a i po celom društvu, pčele sakupe najveću količinu meda. Kako smanjenje, tako i povećanje snage društva, umanjuje efektivnost rada pčela“.
U knjizi Produktj pčelovodstva, V. I. Lebedev kaže: „...poznato je, da pri povećanju mase pčela do 5 kg, količina sabranog nektara povećava se ne samo po društvu (kao posledica većeg broja pčela), već i na jedinicu žive mase pčela (kao posledice visoko kvalitetnog radno sposobnog sastava društva). Pri većoj količini pčela u društvu (8–10 kg), njegova produktivnost na 1 kg pčela se smanjuje. Tako je eksperimentalnim putem utvrđeno da u poređenju na 1 kg pčela, produktivnost pčelinjih društava, koja su u proseku imala 4,4 kg pčela, bila je za 33% veća od slabijih društava (mase 3,5 kg) i za čak 62% veća u odnosu na veoma jaka društva (mase 7 kg)“.
Profesor Slobodan Miloradović (1997.), izračunao je na osnovu gornjih podataka sledeću frapantnu istinu. Ako bi društvo od 7 kg donelo 21 kg meda, društvo od 4,4 kg bi sakupilo 21,384 kg meda, ili čak nešto malo više od zajednice koja je od njega jača 1,5 puta!
Što se tiče zimovanja, A.S. Ykovlev (1971.) je utvrdio da je optimalna snaga uzimljene zajednice u granicama od 9 do 11 ulica pčela, kod srednjeruske rase pčela.
I V. I. Lebedev i A. I. Toropcev (1998.) tvrde da je zimski biološki optimum srednjeruske rase pčela skoro upravo toliki, od 9 do 12 ulica pčela, i pri toj snazi zajednice troše najmanje hrane po jedinici pčela. Smanjenje ili povećanje broja pčela, dovodi do naglog porasta potrošnje. Maksimalna potrošnja hrane po jedinici pčela je kod društava snage 4–5 ulica.
Interesantno je da V. I. Lebedev i A. I. Toropcev (1998.) navode i da društva srednjeruske rase u zimu treba da uđu sa ne manje od 2 kg pčela, čemu po njima odgovaraju zajednice sa 8–9 ulica pčela. Zatim navode da iskusniji pčelari pripremaju za zimu društva sa ne manje od 2,5 kg pčela (10–11 ulica).
Lično smatram, na osnovu iskustva i određenih saznanja, da je kod naše kranjske rase orijentaciona optimalna snaga tokom zime nešto manja, od 7 do 9 ulica pčela (ili bolje rečeno, pčele u 7–9 ulica). Ali, u našim uslovima, tu snagu dostižu samo društva koja se pripremaju za zimu u prisustvu solidne paše u avgustu i početkom septembra.
Dr Himer (1924.) iz Instituta za pčelarstvo u Erlangenu (Nemačka) je utvrdio da u tamošnjim uslovima društvo normalne jačine zaposeda 5–6 ulica, a da prečnik klubeta iznosi oko 20 cm.
Smatra se da zimsko uginuće pčela gledano u odnosu na broj pčela početkom novembra, ne sme biti veće od 10%.

Zaključak

Prema svemu navedenom, može se zaključiti da se uz dosta znanja može daleko stići u pčelarstvu, ali i da nije sve tako jednostavno kao što izgleda. Jer, jaka društva se stvaraju cele godine. I najmanja greška se reperkutuje negativno kroz više narednih meseci.
Napomena: Tekst predstavlja izvod iz autorove knjige u pripremi „Nove metode pčelarenja“, koja izlazi iz štampe krajem 2008. godine, i poklon je čitaocima od dosadašnjeg urednika časopisa Pčelar